Sevali su udarci ispod pojasa. Kečevi – veoma kompromitujući – vađeni su duboko iz rukava nezaborava. Evropskom putu suprotstavljani su antievropski argumenti, uz odlučnost da se više ne prihvataju uputstva, zapravo naređenja, iz Brisela, Berlina ili Pariza. Dabome, lomljeni su debatni mačevi i oko migranata, s tim u vezi i oko tržišta rada, plata, penzija. Bilo je problema i oko glasačkih listića.

Kada se podvukla crta, slavili su populisti. Oni desne i „desnije“ provenijencije. Najveći gubitnik je Demokratska stranka, čiji je predsednik podneo ostavku.

Razumeli ste da je reč o parlamentarnim izborima u Italiji. Mnogo zanimljivog već ste čuli od specijalnih izveštača.

Mnogobrojni ekskluzivni reporteri iz Berlina su javljali kako je ponovo uspostavljena Velika koalicija (CDU plus SPD) i da će Angela Merkel započeti četvrti kancelarski mandat i tako stići Helmuta Kola, svog ključnog političkog mentora. E, da je pre tridesetak godina, narečenom političaru – kada je kao autsajder pobedio favorizovanog socijaldemokratu Šmita, arhetipskog ideološkog protivnika – neko nagovestio da će doći vreme kada će u nemačkoj vladi ujedinjeni sedeti demohrišćani i socijaldemokrate, a da će istom rukovoditi žena rođena, školovana i politički edukovana u Istočnoj Nemačkoj, odmahnuo bi rukom, uz cinični komentar.

Šta, niste zapazili javljanja i komentare specijalnih izveštača iz Rima i Berlina? Naravno, nije ih ni bilo. A voleli biste, normalno, da ste ih videli i čuli u razuđenim spoljnopolitičkim hronikama. Da, da. Srpske televizije danas. Nije tako uvek bilo. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u svim centrima tadašnjeg JRT podrazumevao se detaljan i obiman blok vesti iz sveta u informativnim emisijama. I gledaoci su sa pažnjom pratili ekskluzivna javljanja sa svetskih ratišta, iz epicentara kriza, pratili su se izbori u najvažnijim centrima političke moći, ali i u onima u okruženju.

Onih devedesetih, kada su zbog besomučne (pro)ratne propagande i klasičnog ispiranja mozgova friziranim i lažnim informacijama, srpskom televizijskom auditorijumu ukinuti ili svedeni na najnužniji minimum spoljnopolitički blokovi u informativnim emisijama.

Na početku dvehiljaditih bilo je nešto drugačije, a poslednjih desetak godina Svet je nanovo „proteran“ sa većine ekrana televizija sa nacionalnom prohodnošću.

Ako pitate nekog od aktuelnih bandigazda po televizijama zašto nema spoljnopolitičkih reportaža sa lica mesta, odgovoriće vam da za to nema para, ili da gledalište nije zainteresovano za tako nešto. Laž, plus još veća laž! Tehnologija je toliko napredovala da danas iz svakog zemaljskog budžaka može reporter da se javi Skajpom ili smartfonom. Usput, toliko je naših ljudi po svetu, pametnih, obrazovanih, koji mogu u minut-dva da se jave sa svakom bogovetnom temom i sa svakog događaja. Gledaoce to veoma zanima, ali nemaju izbora. Gledaju ono što im se servira.

Reč je o nečem drugom, sudbinski važnijem za aktuelne kreatore informativnih programa: ON! Vučić u diplomatskim razgovorima, Vučić primio pismo, Vučić poslao brzojav, Vučić na konferenciji za medije, Vučić preseca vrpcu, Vučić čestita sportistima, Vučić…