I spomenu Kiza, kao ilustraciju, znamenitog „ljubimca“ kik-boksa, koji je toliko navalentan u „korešpodenciji“, da je istog morao da – blokira.

Možda će čitalac, odveć oslonjen na moral i savest u čoveka – makar bilo reči i o političaru – pomisliti kako autor emisije „24 minuta“ preteruje, izmišlja štaviše, ne bi li ostao u fazonu ozbiljne zajebancije. Jer, veruje zabezeknuti čitalac, tako nešto idiotski niko ne bi sebi učinio.

Da, ali ovo je Srbija! I, ne traje ta manija samopotvrđivanja i samopromocije od juče, i nije specijalnost samo političara. Evo uskoro će već tridesetak godina, kako mnogi javni ljudi, raznih profesionalnih profila – sa velikom strašću i zadovoljstvom – baš tako, na razne načine, sebi čine. Zapravo takvi medijski ovisnici iskreno veruju da bilo kakva rečenica – lepa, ružna, pametna, glupa – objavljena o njima, doprinosi popularnosti i pojačava dozu poznatosti. Još ako je tu i sličica u novinama, koji fremić na TV, nema veće sreće i radosti za domaći selebritidžiluk.

Početkom devedesetih, uvođenjem višestranačja, potom ratovima, nezabeleženim ekonomskim razvalinama, sankcijama i izolacijom, u novine i u etar stižu kreature sa problematičnim moralnim osobinama, iz čudnog miljea, na ivici kriminalnog ponašanja ili duboko ugaženog u bezakonje. NJihovo nastojanje da se pojavljuju u medijima, po svaku cenu i bez stvarnog razloga, dotadašnji žurnalizam nije poznavao.

Likovi u paravojnim uniformama, u vozilima bez registarskih tablica, sa oružjem u rukama, vlasni da čine sve što im pada na pamet, postaju novi heroji na stranicama novina, ili u televizijskim programima. Stvara se „novinarski“ soj onih koji grade zvezdane karijere prateći živote isključivo tih spodoba. Siledžije i secikese, uz sve ono što su mogli i smeli, besprizorno su se mešali i u uređivanje pojedinih medija, ubacivanjem sadržaja njima po volji, ili eliminisanjem onoga što – po njihovom „prefinjenom“ ukusu – ne zaslužuje da se objavi. Upadanje u redakcije, maltretiranje, ponižavanje i javno šamaranje urednika, bila je demonstracija moći i nedodirljivosti. Dabome da je uvek iza svega (in)direktno stajala vlast.

Nakon oktobarskih gibanja u novom veku i otvaranjem niza tabloidnih medija, padaju sve brane i ograde. Srbija je ušla u, do tada, neslućena medijska ponašanja i praksu. Ubrzanim tehničko-tehnološkim inovacijama, uz pomoć kompjutera, mobilnih telefona, a posebno otvaranjem mnogobrojnih socijalnih mreža, postaje sasvim normalno da osobe kojima je to bitno same kreiraju način i tempo svog medijskog prisustva. Od visokopozicioniranih političara do šatorskih pevaljki, u dugom nizu sličnih i istih, svi oni šalju medijima svoje fotke, filmiće ili obaveštenja gde, kada i sa kim nešto čine. Bez ikakve ograde i selekcije, taj treš, najčešće, biva objavljen.

Neki „novinari“, na žalost i na sramotu te nekada časne profesije, postaju tek bedni releji između polusveta najrazličitijeg predznaka i širokog spektra konzumenata.