Od zaglušujućih komentara u fensi kafićima, prigradskim bircuzima i seoskim krčmama, prostačkih prozivki između pijačnih tezgi… pa sve do svakodnevnih javnih sma(t)ranja šefa države. Tako je uoči, ko zna kojeg po redu, briselskog (i inog) viđenja sa prištinskim pandanom, rekao da ne očekuje čudo, koje se, po njemu, dešava „svakih pet, deset ili dvadeset godina, kao kad Zvezda pobedi Liverpul“.

Ritam i tempo kolektivnom verbalnom šenlučenju daju mediji i „mediji“ i, za to zaduženi, takozvani sportski žurnalisti. Teško je izbrojati sve napisano i izrečeno, ali ni u jednoj kladionici ne bih dobio veću kvotu, od „keca“ recimo, za tvrdnju da je tom Zvezdinom uspehu posvećeno više novinskog prostora, sati u emisijama – o prisustvu na društvenim mrežama izlišno je i govoriti – nego što su zajedno dobili Đoković i Španovićeva, vaterpolisti, odbojkašice, košarkaši, plus Štefanek.

Junak dana je, naravski, dvostruki strelac Milan Pavkov, mladić za kojeg do utorka uveče nisu čuli ni mnogi „cigani“. Dobro, „delije“!

Šta sve o njemu nije napisano: kako je počeo sa fudbalom, zašto je počeo, gde je nastavio, pa mišljenja bivših i sadašnjih drugara, treneri, saigrači, „mama, tata, pas i kravata“… A tek izjave viđenijih „zvezdaša“! Tako neformalno prvi čovek prestonog grada, kao u šali, predlaže da mlađani golgeter dobije ulicu u Beogradu. Najplaćeniji činovnik u klubu se hvali kako je u svlačionici, pred početak utakmice, u motivacionom govoru („a la major Gavrilović“, dodajem ja) poručio Pavkovu da „uradi nešto veliko, zbog čega će dobiti spomenik u Begeču“.

E, sad dosta sa glupostima, malo ozbiljno. Begeč je selo nadomak Novog Sada, koje se, preko Veternika i Futoga, praktično spojilo sa vojvođanskom prestonicom i stoga su se mnogi klinci uspešno bavili i bave se sportom u mnogim novosadskim klubovima. U tom selu su rođeni i fudbalom počeli da se bave čak četvorica igrača iz one „zlatne generacije“ FK Vojvodina, jedne od najboljih u istoriji ovdašnjeg loptanja: Vasić, Slepčev, Krstić i Boškov.

Idem redom. Lazar Vasić. Dugogodišnji golman i urednik u novosadskom listu Dnevnik, duhovni i intelektualni predvodnik te generacije. Pisac, pesnik, kozer, muzičar amater. Odigrao 479 utakmica za Vojvodinu. Nema spomenik u Begeču.

Radomir Krstić. U rekordnih 613 utakmica za „Vošu“ postigao 269 golova. Bio trener kadeta, omladinaca i prvog tima. Dugogodišnji funkcioner Fudbalskog saveza Jugoslavije i Srbije. Nema spomenik u Begeču.

Vujadin Boškov. 512 utakmica za Vojvodinu, 58 puta reprezentativac, igrao za Tim Evrope. Kao trener ili direktor, osvojio titule državnog prvaka i(li) nacionalnog kupa sa Vojvodinom, Den Hagom, Real Madridom i Sampdorijom, sa kojom je bio trijumfator u Kupu kupova Evrope. U dva navrata selektor jugoslovenske fudbalske reprezentacije. Nema spomenik u Begeču.

Spomenik za Milana? Što da ne. Prethodno da odigra još oko 400 utakmica, plus sto nastupa u reprezentaciji, postigne, recimo, 200 golova i osvoji nekoliko šampionskih titula po Evropi.

I eto ubedljivog razloga za spomenik u rodnom mu Begeču. Tik do Vasketovog, Krletovog i Vujketovog. Pošteno?