Od beskrajno dosadne i neinspirativne predizborne kampanje emitovane u poslednjih četrdesetak dana na mnogobrojnim ovdašnjim televizijama, još su više bili anastezirajući oni, kao, analitičarski, postizborni maratoni na istim. Kakva politika, takva i analitika.
Odgledao sam paralelno – sa usijanim daljinskim upravljačem u ruci – četiri, pet sati tih specijalnih programa i ako isključim onu minimalnu mogućnost da sam baš u trenucima menjanja kanala promašio nešto odista krucijalno, sve viđeno i sve čuveno, bilo je do jauka izlizano, očekivano i stotinama puta već ponovljeno.
Urednici programa, gloduri, direktori, vlasnici, uticajni prijatelji… ko li već, išli su na takozvanu – siguricu. Na (pre)poznate! I, naravski, opet, omašili.
Svako živi život po sopstvenoj meri i ukusu. Ne možeš preskočiti sopstvenu senku. To si, ko si. Šta si, zapravo! Važi to i za kreatore televizijskih programa. Niko se, čak ni u pokušaju, nije osmelio i pozvao nove, neizlizane likove sa, većini gledalaca, nepoznatim delima, umesto ovih dežurnih sma(t)rača. Da se tako, za promenu, bar malo razbije okoštalost, da se razdrma atmosfera, da čujemo sveža, neočekivana razmišljanja.
Među gostima u dva studija, (RTS i B92) bili su i moji favoriti neformalne (televizijske) reči i ponašanja, koje bih i sam, verovatno, ugostio. Ništa, nažalost. Uklapanje u beskrajno prazno, bez trunke napora da se odupre opštem, nevažnom. Sem dva izuzetka: cinični, brzomisleći i lako nervozni Dragoljub Žarković (glavni urednik nedeljnika Vreme i haiku-kolumnista novina koje držite u rukama) i kolega, sličnih osobina, iz istih novina, čije ime, iz razloga elementarne pristojnosti i dobrog ukusa, neću napisati.
U jednom trenutku, besomučno maltretirajući daljinac u bezuspešnom traganju za makar malo živosti, iskre duhovitosti, nekakog incidenta bar, poželo sam da čujem šta bi na najotrcanije pitanje, ili užasnu voditeljsku frazetinu, odgovorio legendarni Žika Obretković. Možda bi – o radosti! – izdiktirao svoj čuveni fudbalski tim za sva vremena, sa obaveznim Savom Karapandžićem na mestu desnog beka. (Zašto Sava? Što da ne? Žikin autonomni pogled na svet?)
Nije politika dedovina nekoliko desetina pametnjakovića koji nas, od izbora o izbora, naročito između njih, ubijaju ogoljenom predvidljivošću. Daj, sjašite ljudi!.
Usudite se bar jednom da odbijete poziv za gostovanje na televiziji. Sevap je. Mislim, mogao bi biti…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
