Strah stručnjaka od penala 1

Tako je Partizan je posle jednog uspešno šutiranog penala pobedio, dok su Crvena zvezda i TSC, nakon loše izvedene serije jedanaesteraca, doživeli poraze.

Nedovoljno edukovani sportski žurnalisti – lišeni makar jednog ozbiljnog treninga u organizovanom takmičarskom sportu – ishod fudbalske utakmice koji se rešava izvođenjem jedanaesteraca, zovu – „lutrijom“.

Penali su lutrija?!

Zašto?

Pretpostavljam zato što su tu glupost čuli od drugih, takođe sportskim iskustvom nenaoružanih kolega, te je i sami papagajski ponavljaju.

Doduše, insistiranje na ishodu fudbalske utakmice koji nije vrednovan odnosom primljenih i datih golova, već nekim dopunskim, administrativnim načinom, bio je prisutan u tom sportu, do pre pola veka.

Tada se, naime, nerešeni rezultat na kraju utakmice, a kada se, zbog formata takmičenja obavezno tražio pobednik, isti proglašavan nakon bacanja novčića iz ruke sudije, ili izvlačenjem ceduljice sa imenom srećnije ekipe, u za tu priliku, određenoj prostoriji.

Važilo je to pravilo na mnogim meridijanima, štaviše i na najvećim i najprestižnijim takmičenjima,  uključujući i, recimo, i polufinale evropskog Kupa nacija 1968. – kada je Italija, na sreću odabranom željenom stranom novčića – eliminisala ekipu Sovjetskog Saveza.

Tako se na nesportski način, tražila pomoć boginje Fortune i grubo, ali ipak po važećim administrativnim pravilima, rešavalo ono što igrači na terenu nisu uspeli. Lutrija? Da!

Samo do tada i, na sreću, u fudbalu makar, nikada više.

Od kada je uvedeno pravilo da se nakon nerešenog rezultata izvođenjem serije penala traži pobednik, ne vidim šta je u tome lutrija.

Na golu je golman koji ceo igrački vek proveo vežbajući da odbrani šuteve protivničkih igrača, a ispred njega je, na 11 metara udaljenosti, fudbaler koji taj isti vek proveo trenirajući da savlada, upravo protivničkog golmana.

Ili igrač pogodi gol, ili ga celog promaši, ili golman spreči da lopta ode iza njegovih leđa.

O tome odlučuje fizička spremnost, mentalna snaga, uvežbanost, koncentracija…i, kad-kad, malo sreće, kao, uostalom, i u svemu u životu.

Na koncu, ili se golman raduje, ili slave penaldžije.

I to je to. Tačka!

Zašto se lutrijom ne smatra kada, recimo, vrhunski teniseri odigraju pet setova u (samo)ubilačkom tempu, posle 300 minuta igre, ponekad u meču koji traje i do ranih jutarnjih sati, a pobednika odluče dva poena razlike u taj-brejku odlučujućeg seta?

Odnosi se to, u drugim uslovima, i na stoni tenis. Na odbojku! Posle nekoliko stotina dobijenih ili izgubljenih, poena pobednika ume da odluče ona dva razlike na kraju skraćenog petog seta.

„Penali su lutrija!“ Napisah već da razumem kada tu besmislicu izgovore neznalice, obično domaćini po televizijskim studijima, ali kada to čujem od ljudi koji se profesionalno bave fudbalom učeći druge, ili sedeći u prestižnim foteljama po raznim savezima i klupskim menadžmentima, dođe mi da nekim čvrstim predmetom gađam nedužni televizor.

Ne razumeju, jadni, suštinu sporta u koji su – ko zna kako i ko zna zašto – zalutali.

Da parafraziram poznati Handkeov naslov: strah „stručnjaka“ od jedanaesteraca…