Evo već tri decenije, uz pregršt predrasuda, iskrivljenih ili tezi opisivačima primenljivih ružnih i tužnih podataka, naša zemlja i njeni ljudi se najčešće oslikavaju tamnim bojama. Retki uspesi poput ovog Novakovog – srpskih sportista uglavnom – jesu prilika da se tom grupnom portretu sa stotinu nijansi crnog, doda malo i rumenila. Makar za obraze portretisanog.

Naš as, višestruko izabrani najbolji sportista na ovoj planeti, u raznim prilikama za vreme dvonedeljnog turnira u Londonu, poslao je i nekolike nedvosmislene poruke ljudima u otadžbini:

Pokazao je kako se dostojanstveno – izbegavajući pripremljene zamke nedobronamernih, uglavnom britanskih, novinara – odgovara na vrlo neprijatna, štaviše, uvredljiva pitanja;

Dokazao je kako se hrabro – braneći lični i sportski integritet – nosi sa prepunim, uglavnom njemu, nenaklonjenom gledalištem;

Prikazao je neposredno na terenu – ali i pre i posle mečeva – kako se poštuje protivnik, ceni njegovo znanje i umeće, bez obzira na mogući rasplet duela i uticaja istog na sopstvenu buduću karijeru.

Sve je to mogla da vidi i čuje cela Srbija. Da li su čuli, videli i nešto od toga usvojili, recimo, predsednik države, premijerka, pojedini ministri, većina poslanika iz vladajuće većine, bahate bandigazde po gradovima i opštinama, svakodnevni sma(r)ači po nekim televizijama, nepismeni žvrljači po tabloidi(oti)ma… Jesu li?

OK. Hajdemo na ono lepo i dobro. Televizijski gledaoci u Srbiji su prenose sa mečeva na vimbldonskoj travi mogli da prate na čak tri programa: RTS, Sport klub i Evro sport. Đokovićev put do finala i odbrane titule u epskom nadigravanju sa Švajcarcem Rodžerom Federerom, komentarisali su Vladimir Mijaljević, Nebojša Višković i Smiljan Banjac.

Tokom turnira šarao sam po programima, proveravao kako su komentatori pratili mečeve i – stvar je izbora i afiniteta dakako – meni makar, sva trojica su dokazali da su vrsni profesionalci i dobri poznavaoci tenisa.

Bili su naglašeno koncentrisani na igru, staloženi, bez preterane euforije u trenucima Novakovih trijumfa, ali nisu bili ni preterano zabrinuti kada našem asu nije sve išlo onako kako se očekuje od najboljeg tenisera na Kugli. I još nešto, ne manje važno: sva trojica su bili fokusirani na kadrove koje su reditelji – odista, izvanredno realizovanih prenosa – nudili.

Identifikovali su zanimljive ljude u gledalištu (posebno Višković, koji je svojevrsna hodajuća enciklopedija u prepoznavanju bivših teniskih asova, penzionisanih sportskih legendi, uopšte svetskih osoba od imena i dela, najrazličitijih profesija, koje spaja ljubav prema tenisu) i pritom su, čak i gledaocima kojima tenis nije odveć bitan, a u porodičnom su okruženju posmatrali mečeve, događaj učinili dodatno zanimljivim i gledljivim.

I da ne krijem simpatije, moj favorit je ipak Nebojša Višković, pre svega zbog njegovog nesumnjivog poznavanja „praktičnog“ tenisa, onog na terenu, sa kojim je „na ti“. NJemu kretanje tenisera, govor njihovih tela, odluke koje udarce da odaberu jesu okvir za pravovremene (pro)cene, upozorenja na trenutnu krizu, antipacije u kretanju rezultata.

Kada podvučem crtu, i Mijaljević i Višković i Banjac su odlično obavili prenos finalnog meča. Gotovo šest sat pod adrenalinom, fokusirani na teren i rezultat, svim srcem uz našeg asa, dočekali su uz milionsko gledalište, provalu sveopšteg oduševljenja i sreće. Alal vera, momci!