Pozdrav dvoje predsednika i svečani doček ispred rezidencije Kolinde Grabar Kitarović ispred ulaza u Pantovčak direktno su prenosile srpske televizije RTS, Pink, Studio B i N1.

Hrvatske televizije HRT 1 i 2, Nova TV i obe RTL nisu.

Velika većina srpskih dnevnih listova – uključujući i one (ne)formalne Vučićeve telale ili neskrivene navijače – na prvim su stranama sutradan, sasvim iznenađujuće, dali veći prostor nekim drugim osobama ili događajima, od narečenog zagrebačkog.

Dočim su gotovo svi hrvatski dnevnici – od onog što ujutro korakne levom nogom, onog što večer završava desnim stupom, uključujući i one koji se, kao, „ne bu štel mješat“ – potpuno neočekivano, preko celih naslovnica, doneli isključivo fotografije susreta dvoje predsednika, sa odgovarajućim naslovima.

Ako je neko u navedenom kontrastu uhvatio logiku, ili makar skrivenu vezu, čestitam. Priznajem, ja nisam.

Ali jesam stekao, neodbranjivo, utisak uzaludnosti nekolikih ovdašnjih političkih „analitičara“ i društvenih „komentatora“ koji su pre i posle, a naročito za vreme Vučićevog izbivanja iz otadžbine, jurcali od jednog, do drugog, pa trećeg, i nanovo do onog prvog televizijskog studija i tako zatvorili pun krug besmisla. Čemu? Mogli su da ostanu u toplim domovima svojim i da u skajp ili telefon odlaprdaju ono što čine, evo, već će sedma kalendarska godina. Ono njihovo otužno pristrasno, bezobrazno lično, opskurno navijački, a pritom predvidljivo do svakog uzdaha i tika, i, do zla boga, dosadno u papagajskom ponavljanju svojih sedam-osam bezveznih konstatacija. U mom detinjstvu, a u Novom Sadu, takve smo likove zvali – pojmarošima: nisu imali pojma o bilo čemu, ali su u svemu, sirotani, želeli da učestvuju, ili makar beskrajno da o istom palamude. Bezuspešno, dabome, uz prateće posprdne komentare ekipa. Pojmaroši!

Toliko o tome. Šta su tih dana činili ljudi sa obe strane zajedničke nam granice, koji su i tog ponedeljka i sutradan, baš i kao svih dana života, bili isključivo u „svojim cipelama“, bez želje da ih menjaju sa drugima, ne bi li im se tako, kao, životni horizonti proširili, jer su u tim „tuđim cipelama“ ukapirali da je bla-bla-bla… sve, kao, ipak drugačije?

E, ti su Beograđani, baš tako u „svoje“ obuveni, recimo, zaljubljeni. „gdje Dunav ljubi nebo“, proslavili Svetog Valentina sa Josipom Lisac, dok su baš takvi i slični Novosađani proveravali da li je ostala još neka ulaznica za DŽibonijev koncert za Dan žena.

Neke su (poznate) Hrvatice preko društvenih mreža strasno izjavljivale ljubav beogradskim četvrtima, a druge, iste takve, jurile su karte u HNK, ne bi li videli kako će Miki Manojlović odigrati Ričarda Trećeg.

A ministri, zastupnici, prosvjednici, novinari i „novinari“, bolesni mrzitelji po medijima i socijalnim mrežama…? Hm. Štono bi pre tridesetak godina pevušio Zrinko Tutić u pesmičuljku „Doris“: „Oduvjek je bilo budala i rata.“

Da im ne dozvolimo više da bude ovog drugog, a to što su budale, super! Neka tako i ostane. NJima, takvima, bilo čije „cipele“ ne pomažu.