Pre četiri dana N1 – ne samo moja omiljena, već uz tri emisije u ponudi kanala Nova S, i jedina informativna TV koju uopšte gledam – obeležila je šest godina rada.
Nekako tiho, gotovo samozatajno, jer nisam primetio da je – valjda zbog „ove situvacije“ – bilo uobičajenog derneka.
Ako! Taj mali kolektiv vrhunskih profesionalaca i dalje je lučonoša u sveopštem ovdašnjem medijskom mraku. Istrajavaju – svake godine su sve bolji i bolji – na tešku patnju i gnev moćnih im neprijatelja… Opet, ako!
Minula godina protekla je u znaku izvanrednih reportera iz beogradskog studija.
Kako i ne bi kada je ista nanovo bila u znaku vladavine jednog čoveka i njemu odane ogromne glasačke mašine, pokušaja malenog dela nezadovoljnog naroda da na ulicama Beograda i još nekolikih gradova protestima nadomesti ono što za to, kao zaduženi, dezorganizovani, nemoćni i međusobno zavađeni opozicioni političari nikako nisu uspeli…
Da, bila je to i godina takozvanih izbora i takozvanog bojkota dela neistomišljenika aktuelnog režima…
I, dabome, – pre toga, posle i u toku svega nabrojanog – žestoka pandemija zlokobnog, za ponekog i smrtonosnog, korona virusa.
Kolosalna prilika se novinari-reporteri pre svih, direktnim javljanjem sa mesta gde se sve bitno dešavalo, dokažu i pokažu.
Prilika?
Hahaha…
Pitajte ove koji gledaju isključivo televizije sa nacionalnom prohodnošću šta su od svega nabrojanog videli.
Gotovo ništa!
Dobro, tek mrvice, ali frizirano: da se čuje, ali da se ne vidi, da se vidi, ali da se baš ne razume o čemu i kome je reč…
Ali, jesu gledaoci N1 televizije. Baš sve. Svaki detalj. Svakog dana. U svakoj emisiji.
Recimo, javljanja sa terena Jelene Zorić.
Čudo od reporterke: hrabra, posvećena, direktna.
Godinama tako.
Nevažno da li se javljala iz njive gde je pao helikopter, na ulicama prestonice nakon mafijaških obračuna, sa ruševina Savamale, iz srca korona bolnica, ili pendrecima i kamenicama optočenih, a suzavcem zalivenih gnevnih građana Beograda.
Gde je frka, tvrdo, opasno, tamo je Jelena, koju, baš zato, kolege od milja, zovu „Nevolja“.
Za mene – makar za mene – novinarka je godine.
Idem dalje… Žaklina Tatalović. „Stound fejs kiler“, kada režimlije na „presicama“, neočekivanim, ne retko i neugodnim pitanjima, izbacuje iz sfere lažnog samopouzdanja i lagodne rutine, izazivajući im pritom slapove agresije, bahatosti, ali i kobne nekompetentnosti.
Potom, Tatjana Aleksić, smirena, ali ubitačna.
Vanja Đurić je iskoristila šansu i dokazala se kao vrhunski izveštač.
Pa, sveprisutna i neumorna Dušica Jovanović.
„Muška momčad“: Petar Gajić, Mladen Savatović, Nenad Nešić…
Plus, vredni saradnici u Novom Sadu, Valjevu i Nišu.
Ili, izvanredni evropski dopisnik Nikola Radišić…
Taj vrhunski novinarski rad, sa neophodnim entuzijazmom na terenu, koncentrisano su pratili oštrooki snimatelji Vuk Dapčević, Aleksandar Cvrkotić, Miloš Obradović, Ivan Žugić, Goran Janković, Vuk Mijatović…
Za dobru informativnu emisiju, uz navedeno, neophodna je i producentska ruka vodilja. Recimo, Maja Dragić, Majda Šovljanski, Tijana Romić i pre svih, izvrsna Maja Sikimić. (Neoprostivo je što se tako retko pojavljuje u studiju.)
Svaka čast, ljudi! Vi nabrojani, ali gotovo i svi ostali sa N1, srpskog informativnog šampionskog tima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
