Izvršiteljski banditizam 1Foto: Luca Marziale / Danas

Razlog za iseljenje je sudska odluka da porodica Lalović nije izmirila svoje obaveze prema Ministarstvu odbrane Srbije te da u stanu boravi protivpravno.

Iseljenje porodice Lalović je sraman i bezočan slučaj iz više razloga.

Ovog puta porodica na ulicu nije isterana zbog lihvarskog duga prema banci ili privatnom investitoru već zbog inicijative Ministarstva odbrane, drugim rečima države.

Odlučnost izvršiteljske kancelarije Vesne Marković da Laloviće iseli u situaciji aktivnosti epidemija korona virusa, koju medicinski deo Kriznog štaba definiše kao nepovoljnu, ne samo da je neljudski čin već se sa punim pravom može nazvati banditizmom.

Izbaciti porodicu na ulicu u uslovima pandemije, dok je situacija u zemlji i dalje vanredna, potpuno je neprihvatljivo i predstavlja veliku sramotu za državne organe koji su to dozvolili.

Potpuno je licemerno da vlast u Srbiji stalno ističe zahvalnost medicinskim radnicima zbog njihovog angažmana tokom epidemije a da potpuno ravnodušno posmatra brutalno izbacivanje iz njenog doma supruge Gojka Lalovića, koja je po struci medicinska sestra. Intervencija policije koja je asistirala iseljenju je bila ne samo nepotrebna već i prilično gruba.

Naime, solidarnih građana koji su pokušali da spreče da porodica Lalović bude iseljena nije bilo previše, bili su potpuno nemoćni da se na bilo koji način suprotstave treniranim policajcima pod punom opremom te se sa pravom može reći da je neprimerenom silom počinjena klasična policijska brutalnost.

Shodno tome, hapšenje petoro pripadnika Združene akcije „Krov nad glavom“ nije bilo nužno kao i pokretanje prekršajnog postupka protiv njih.

Posebno je zastrašujuće što su se izvršitelji i policija odlučili na nasilno iseljenje iako je pukovnik Lalović pretio da će izvršiti samoubistvo, što je i pokušao da uradi prilikom upada u stan, ali je u tome srećom sprečen.

Šta bi se desilo i ko bi snosio objektivnu krivicu da se pukovnik Lalović ubio? Da li je ljudski život Ministarstvu odbrane, policiji, sudskim organima i izvršiteljima manje vredan od nekretnine?

Takođe, veoma je bezobrazno i neprofesionalno što su policajci u kordonu ispred zgrade porodice Lalović mirno posmatrali kršenje javnog reda i mira kada je jedna osoba fizički nasrnula na solidarne građane, a jednog i oborila na zemlju.

Policija je bila dužna da reaguje na nasilje, ali to nije učinjeno.

Kakvu poruku je policija poslala javnosti svojim nečinjenjem u konkretnom slučaju?

Da li to znači da su nasilnici jači od države i da mogu u prisustvu policije da nasrću na ljude i povređuju ih?

Slučaj iseljenja porodice Lalović kao i svi drugi pre njega jasno ukazuju na dve stvari.

Prva je da je nužno doneti zakon kojim se zabranjuje izbacivanje na ulicu porodice koja nema alternativni smeštaj. Druga je da bezdušnu izvršiteljsku službu treba ukinuti i to momentalno.