Kao i svaki put kada pročitam vest o tome i ovoga puta sam se zapitao zbog čega pravosudni organi uopšte razmatraju taj slučaj kada je reč o osvedočenom fašističkom saradniku, reakcionaru i izdajniku. Zahtev za rehabilitaciju Nedića je izazvao opravdani gnev progresivne javnosti i čest je slučaj da se ispred prostorija Višeg suda na dan ročišta u tom procesu pojave antifašistički orijentisani demonstranti kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo. Takođe, na tim skupovima njima je suprotstavljena i grupica Nedićevih pristalica koji dolaze iz redova ultradesničarskih grupacija. Oni tada ističu i neonacistička obeležja poput keltskog krsta i nose zastave sa likom srpskog fašiste i kvislinga u Drugom svetskom ratu Dimitrija Ljotića. Postavlja se pitanje zašto policija koja je prisutna na tim protestima ispred suda toleriše kvislinška i neo-nacistička obeležja, odnosno zbog čega ta obeležja, ako je to slučaj, nisu zakonski zabranjena kao u većini evropskih zemalja.

Da neko u Francuskoj pokuša da rehabilituje generala Filipa Petena, koji je osuđen zbog kolaboracije sa nacističkim okupatorom naišao bi na efikasno odbijanje pravosudnih organa u toj zemlji. Istu to bi doživeo i neko ko bi pokušao da rehabilituje Osvalda Moslija vođu britanskih fašista koji je proveo u zatvoru period u kome je nacistička Nemačka vodila rat protiv Velike Britanije. Zbog čega pravosudni organi u Srbiji reaguju sasvim drugačije te već više od dve godine traje proces koji treba da „dokaže“ ono što je nemoguće dokazati a to je da Nedić nije bio kvisling i izdajnik. Postoji niz neoborivih dokaza koji pokazuju da je Milan Nedić bio saradnik okupatora, da je njegova marionetska vlada donosila antisemitske zakone, pomagala nacistima u hapšenju i ubijanju Jevreja, da su se trupe koje je oformila borile pod komandom okupatora protiv antifašističkog partizanskog pokreta otpora, da je odgovorna za ubijanje, zatvaranje, mučenje velikog broja Roma, antifašista, komunista. Zbog toga je Nedić po okončanju okupacije opravdano proglašen za narodnog neprijatelja kome su oduzeta sva prava.

Činjenica je da zahtev za rehabilitiaciju Nedića u startu nije odbačen kao neosnovan daje vetar u leđa reakcionarima. Treba naglasiti da je među njima dosta i onih koji se odlikuju rasističkim i ksenofobnim stavovima i predstavljaju opasnost za društvo. Drugim rečima, proces za rehabilitaciju Nedića jača pozicije krajnje desnice u Srbiji. Baš zbog toga nadležni u Srbiji moraju da se ponašaju odgovorno. To znači da bi svaki drugi ishod sem odbijanja da se rehabiltuje Nedić predstavljao neizmerni skandal i sramotu. Takođe, aktuelni proces je ultradesničarima samo šlagvort za buduće zahteve za rehabilitaciju drugih izdajnika i kvislinga poput Dimitrija Ljotića, Lazara Prokića itd. Isto tako, predstavnici vlasti imaju obavezu prema javnosti, kao i iz poštovanja prema žrtvama Nedićevog kolaboracionističkog režima da se izjasne o ovom slučaju, u svojstvu građana, ako se zna da su neki od njih već komentarisali određene poteze pravosuđa u prošlosti.