Loš i dobar policajac

Ni politička scena u Srbiji nije ostala nema na ove događaje.

Desničari stoje na stanovištu da protivnici predsednika Donalda Trampa ovaj tragičan događaj žele da pretvore u propagandu protiv njega dok levičari zaključuju da je reč o klasičnom primeru rasističkih i ksenofobnih predrasuda američke policije koja svakog Afroamerikanca tretira kao potencijalnog kriminalca.

Ono što je posebno interesantno za demonstracije protiv ubistva Flojda, pored toga što su se proširile na čitavu teritoriju SAD, što se ne događa često, jeste i to što se deo policajaca solidarisao sa demonstrantima i osudio nemili događaj koji su izazvale njihove nesavesne kolege.

Takav potez je izazvao brojne podrugljive komentare dela levičara, uglavnom na društvenim mrežama, koji odbijaju mogućnost da postoji profesionalan policajac koji se solidariše sa interesima naroda.

Za njih je svaki policajac „loš“ i „sluga krupnog kapitala“ i kao takav „nije pripadnik radničke klase“.

Dakle, taj deo levice se rukovodi stavom „A.C.A.B“, odnosno skraćenicom na engleskom, karakterističnom za pripadnike pank pokreta, koja glasi „Svi policajci su đubrad“.

Stav pankera o policajcima mogu da razumem. Činjenica je da su oni, kao i pripadnici drugih supkulturnih pokreta, prvi na udaru predrasuda i brutalnosti policije.

Sećam se potpuno nepotrebne i grube intervencije beogradske policije tokom koncerta benda The Exploited u SKC, kome sam prisustvovao.

Nakon što su neonacisti bacili suzavac policija je primenom sile isterala sve pankere prvo iz sale u koju su počeli da se vraćaju a kasnije i ispred zgrade SKC-a iako su se stekli svi uslovi da se svirka nastavi kada se razišao dim od suzavca.

Međutim, policijska brutalnost ne znači da su svi „panduri loši“ kao ni da je stav dela levice sa društvenih mreža po tom pitanju ispravan.

Naprotiv, potpuno je ultralevičarski, a takvo ponašanje, govorio je Lenjin, ništa je drugo do „dečja bolest komunizma“, koju demonstriraju uglavnom pripadnici srednje klase koji sebe potpuno pogrešno smatraju „avangardom“.

Tačno je da je policijska brutalnost skandalozna i nešto protiv čega se treba istrajno boriti.

Tačno je da u policiji ne smeju da postoje bilo kakve predrasude i da se protiv takvih reakcionarnih stavova treba istrajno boriti.

Tačno je da se policija ne ponaša na isti način prema bogatima i siromašnima i da je instrument u rukama interesa krupnog kapitala u klasno raslojenim društvima.

Međutim to ne znači da policajci nisu radnici u uniformi. Naprotiv, oni to jesu. Oni se tim poslom bave kako bi prehranili svoje porodice.

Mnogi od njih preziru brutalnost, imaju osećaj za pravdu, žele da štite interes naroda.

Solidarnost policajaca sa demonstrantima u SAD je primer iz prakse da je to zaista tako. Shodno tome, ta činjenica se ne može negirati zarad sujete ultralevičarskih pojedinaca samo zato što im kvari pogrešan „crno-beli“ koncept i čini ih manje „avangardnim“.