Tog 18.oktobra 1997. godine dvojica neonacistički orijentisanih skinheda do smrti su pretukli dečaka koga je otac poslao u prodavnicu da kupi sok.

Razlog za napad je bila njegova boja kože i etnička pripadnost. Napadači su uhapšeni, osuđeni na zatvorske kazne a u međuvremenu i amnestirani i nakon toga pušteni na slobodu. Dobro se sećam tog tragičnog događaja kao da je juče bio. Dobro se sećam i diskonta na uglu NJegoševe i Beogradske ispred koga su se skupljali desničarski skinhedi i ispijali pivo. Upravo je u blizini tog mesta na dvojicu njihovih istomišljenika naišao Dušan Jovanović i izgubio život zbog sulude rasističke ideologije i bezumne pootrebe za nasiljem.

Sećam se da je to ubistvo šokiralo i uznemirilo Beograđane koji su sa gnušanjem osudili prebijanje do smrti mladog Dušana. Romska zajednica je opravdano bila gnevna i ogorčena zbog ubistva te je održan i veliki protestni miting na Trgu Republike. Tom skupu su prisustvovali i beogradski pankeri kako bi se solidarisali sa romskom zjaednicom i osudili divljanje neonaci skinsa čija su meta veoma često bili i sami.

Na 21. godišnjicu mučkog ubistva Dušana Jovanovića, Romska inicijativa za održivi razvoj položila je venac na spomen ploču posvećenu njemu u Beogradskoj ulici. Tom događaju su prisustvovali i aktivisti Inicijative Ne davimo Beograd I Čuvara vatre. Venac na spomen ploču Dušana Jovanovića položila je i tom prilikom odala dužnu počast i delegacija Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Još nekoliko levičarskih i antifašističkih organizacija je na društvenim mrežama postavilo objavu o godišnjici ubistva Dušana Jovanovića. Ono što treba napomenuti je da je sramota što se niko od nadležnih u Beogradu i državi nije setio godišnjice ubistva nedužnog deteta. Ne postoji opravdanje zbog toga što niko od zvaničnika nije prisustvovao niti organizovao pomen Dušanu Jovanoviću. Mali Dušan je bio Beograđanin čiji život su uzeli protagonisti političkog ekstremizma te su čelnici grada i države dužni da mu odaju poštu. On je žrtva rasističkih i nacionalšovinističkih predrasuda i obaveza gradskih čelnika je da jasno poruče da je Beograd slobodarski i otvoren grad koji odbacuje rasizam, fašizam, ksenofobiju i mržnju bilo koje vrste. Takođe, veliki propust je i to što nijedna od parlamentanih političkih partija, a sve odreda se deklarišu kao antirasističke i antifašističke, nije našla za shodno da oda počast Dušanu Jovanoviću. Suština iskazivanja poštovanja i sećanja na nedužne žrtve nasilja nije dobijanje jefinih političkih poena i medijske pažnje već stvar razuma i srca. Ono što je najvažnije je da godišnjicu ubistva Dušana Jovanovića moramo da obeležavamo kao opomenu da se tako nešto više nikad ne sme ponoviti a da njega i sve druge žrtve fašističkog zla ne smemo zaboraviti.