Stav pre umeća

Osoba koja je izrekla tu rečenicu je inače dobro poznata i istinska beogradska pankerka, za koju imam samo reči hvale, i ubeđen sam da ju je napisala čisto da bi podgrejala raspravu. Međutim, primetio sam da na pank sceni postoje ljudi kojima je glavni kriterijum da li će pratiti i podržavati neki bend „da članovi znaju da sviraju“. Odmah da kažem da veoma poštujem alternativne muzičare „koji znaju znanje“ poput Olge iz Toy Dols, Ist Bej Reja iz Dead Kennedys, Jovandeke iz Grandpa Candys, Psi i pokojnog Kit Muna iz The Who ali smatram da kriterijum zašto treba slušati neki pank, oi, hardkor, ska, mod, sajhobili bend ne bi trebalo da bude da li su njegovi članovi dobri muzičari već kakvu poruku šalju publici i da li dele istu energiju sa njom.

Kada je reč o mejnstrim rok muzici uobičajeno je da se publika na koncertu divi umeću izvođača na bini. To je klasičan odnos „fanovi – zvezde“ u kome se zna „ko kosi a ko vodu nosi“. Imao sam priliku sedeći u kafiću u blizini članova jednog cenjenog beogradskog alternativnog rok benda da čujem kako jedan iz društva kaže „ja ne mogu da pričam o muzici sa osobom koja se u nju ne razume“. Snobizam na kub, nije potrebno dalje komentarisati. Tako nešto nikada nisam čuo od dokazanih muzičara poput Nebojše Maksimovića Nece, čoveka koji je u svojoj četvrtoj godini primljen u muzičku školu a u svojoj 30 je doktorirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu ili Nenada Zlatanovića, verovatno najboljeg gitariste i najambicioznijeg bluz muzičara u Srbiji ako ne i šire u ovom trenutku. Obično snobovski ispadi dolaze od strane bendova koji o sebi misle bolje nego što zaista vrede ili onih koji nikad nisu otišli dalje od obrada tuđih hitova.

Tek nikakve logike nema ako se tako rezonuje u panku. Pank je bunt, kao što bi rok trebalo da bude ali odavno to već nije. Poenta panka je u četiri stvari. Izraziti protest protiv onog što smatraš nepravdom, biti svoj i ne praviti trule kompromise, biti ujedinjen sa publikom koju čine tvoja braća i sestre, istomišljenici a ne fanovi i na kraju dobro se zabaviti. Kada se stvari tako postave dobro je ako pri tom bend još zna i da svira ali je strategijski gledano potpuno nevažno. Osim u Beogradu izgleda. Postajem već i sebi dosadan kada to konstatujem ali dok god pank bendovi u Srbiji kao uzore „za postizanje karijere“ budu gledali Nikolu Vranjkovića i SARS umesto da jačaju svoju scenu i budu iskreni, važnije će biti kako sviraš nego šta poručuješ.