„Daj mi tatu“

Trebili smo kučad od te napasti, mi klinci, žaleći što je dotle došlo, i sećam se da sam se stalno pitao: šta li bude ako krlju, natečenu od krvi, ne iščupamo? Jel’ ikad pusti sama? Jel’ pukne od presisavanja? Zna li za dosta, odvuklja li se ikad na skrovito mesto da na miru krčmi i svari sopstvenu ustostručenost, ili je priroda zaboravila da tom stvoru podari ikakav smisao za meru?

S ljudima-parazitima isto je tako: pomisliš da će u nekom trenutku da se manu, da spakuju svoj nataloženi presis i odbegnu, što bi rekli u „Alanu Fordu“, na Honolulu i još koji lululu dalje. Gledajući Kralja večnog dana žalosti kako se besomučno ukazuje sužnjima, slušajući njegove najnovije besede, deluje da u planu nije nikakav Honolulu: na delu je konačno preseljenje u delulu. To više nije tek onaj trejdmark cinizam, neverovatna lakoća izvrtanja činjenica, to je sad deluzija: vrhovna potklobučenost izvolela nas je obavestiti o nekom temeljnom istraživanju koje je ustanovilo da građani i građanke Srbije kao glavni problem u zemlji navode – proteste i blokade.

„To je kombinacija neodgovornih i neobrazovanih ljudi koji ne razumeju šta je Srbiji potrebno, ali koji su veoma bahati i arogantni i žele vlast po svaku cenu“, kaže dalje, kao da čita beleške i zapažanja šta je video na sastanku glavnog odbora svoje (b)rukotvorine. Odobrava da ljude vozaju po haubi, govori da ljudi „skiče kao svinje“ pod brutalnošću onih u uniformi, šalje našmrkanog ortaka s maskom Principa da nam pokaže kako zamišlja pristojnu Srbiju, dok studenti i đaci blokiraju fakultete i traže pravdu, dok ljudskost na ulici ustaje protiv onoga što se od svake čovekolikosti odmetnulo; mesec dana hapsi i prebija nedužne, dok tvrdi kako je potpuno normalno i zakonski što mobiliše vređače i batinaše, priznajući da to ipak nije veštačka inteligencija generisala, no da je reč o prirodnom degenerisanju. Potvrđujući naslute koje već nedeljama ovde kucam, jedan prijatelj mi kaže: „Odavde se stvarno ide ili u slobodu ili u Lukašenka.“

Taj prijatelj – budući da je bio među onim aktivistima kojima je potkraj leta policija upadala u kuće, tobož tražeći dokaze zavereništva protiv ustavnog i pravnog poretka – priča mi još nešto. Ajde što mu još nisu vratili tada zaplenjen telefon i tablet – ovde institucije brižljivo rade, ne mož’ to samo da se skrolne dvatriput; ajde što se sve to odigrava pred porodicom, kao da si okoreli kriminalac – oteta država i tvrdi da jesi, ti, a ne onaj visokopozicionirani narkodiler što mu je ovih dana međunarodna istraga doakala, inače bi bio uzorni građanin pristojne Srbije zauvek.

Ajde to sve, ali pazite ovo. Čovek mi priča kako im je, na zahtev, dao broj svoje supruge, da ga mogu dobiti. Ali tokom dalje „istrage“, kad je trebalo zvati, nisu zvali na broj supruge. Nego je bilo „daj mi tatu“. Jer zašto da još malo ne traumiramo jedno dete. Od svega što sam ove nesrećne godine čuo, ništa mi nije bilo ovoliko zlobno. Ovoliko podlački. Ovoliko ilustrativno: to bezrazložno bonus-pokvarenjaštvo, naizgled sitno a zapravo totalno raščudovišteno – to je slika i prilika režima i njegovog tvorca, neimara svih nadstrešnica. To je slika, jer postoji prilika. Krpelj se ne bi usudio. Trebalo je stići na stadijum krlje.

I onda, pogledajte ove dane. Ovaj celi mesec. Mesece, još od letos. Na šta sve ovo liči i kuda vodi. Znamo ko je sve ovo napravio. Znamo ispod čijeg skuta vire sve hulje, znamo ko im je svetac zaštitnik što bdije nad svakom, ne zato što ih voli no zato što svaka vodi do njega. Znamo ko je tata tog haosa. Ne da nijednog gašića, jer dobro zna: kao i batina, i „daj mi tatu“ ima dva kraja. A onamo u redovima hunte ozbiljno se zakomešalo, informacije cure, cinkarenje je počelo. Samozvani otac nacije pokušava da odglumi kako ne gubi konce; na koncu ih možda i ne izgubi, ovde je trenutno svaki ishod moguć, i sloboda i Lukašenko. No, jedno je sigurno: kad se okružiš bestidnima, kada daš kukavicama da se sile i iživljavaju, nadaš se da preokret nikad neće doći; nadaš se iz sve snage, jer znaš: bude li taj dan došao, daće te svi do jednog.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.