Građanski rad

Čitaoci ove rubrike možda će se setiti da sam tu metaforu već spominjao, jednostavna je u svom belodanom užasu i ide ovako: prvo smo u onom gore obruču, dovoljno je prostrano da se šire mase zavedu štamebrigalaštvom i da se oni koji upozoravaju na gutajući vir što odozdo vuče proglase Ludim Nastom; rupa nezaustavljivo radi svoje, priča ne pije vodu jer je vode sve manje, sranje postaje sve očiglednije što se dublje ponire; manevarski prostor skučava se za sve umešane – paralelno s tim postaje jasnije da nema neumešanih, strana se bira činjenjem koliko i nečinjenjem; napokon, stiže se do onog sasvim uskog dela i svi strepe: hoće li se pretaknuti, ima li života posle levka.

Ima, ali sasvim sigurno drugačijeg od ovog do sada. Iz levka se izlazi u samo dve mogućnosti: u istinu i slobodu ili u golu diktaturu i otvoreni zulum.

Kad bi neko u normalna vremena – onda kad postoji makar svest o stidu čak i kod bestidnih – anketirao ljude da biraju između ta dva, niko se ne bi deklarisao kao životinja. Niko ne bi sopstvenom narodu poželeo domaću okupaciju, podelu na gospodare i roblje. Ne verujem da bi se iko na prijemnom za policijsku akademiju izjasnio kao zver sposobna i orna da batina bespomoćnog starca.

Pred kraj levka, nema više metafora, sve postaju bukvalne: u činjenici da je ovom čoveku, nakon narečenog iživljavanja, amputiran testis – sadrži se ideal režima: „Dolazimo po sve vas koji taj deo anatomije imate.“ Nema tog upitnika u koji bi neko upisao: „Ja sam ološ kadar da bijem studente i studentkinje po ulici, dok mirno protestuju zbog kolosalne nepravde.“ To čak ni Vojvoda, što je svojevremeno na studentariju vitlao pištoljem, ne bi rekao baš tim rečima.

Čovečić unjkavog glasa što je jedva odigrao ulogu pritvorenika i skretao pažnju na svoju izgladničku dvodnevnu golgotu dok jedne potpuno nedužne nedeljama grizu stenice u ćeliji, a drugi nedužni su u grobu ili u teškoj bolničkoj borbi za goli život – taj, verujem, ni sam ne bi do pre koju godinu ili čak mesec poverovao do kojih je razmera kapacitetan za bednodušno govnarstvo.

Novinari koji to nisu završili su isti faks kao oni koji to zaista jesu, učeni su istom kodeksu, iste su ispite polagali. Sudije i tužioci, svi su učili pravo. Na svakoj presudi i dalje piše „u ime naroda“, i niko od njih ne bi kazao da je to tek neobavezujuća fraza i da će jednoga dana, umesto toga, zdušno raditi protiv naroda a u jedno Prezime. Ali tako je pred kraj levka: nema više rukavica, sve su skinute i bačene u lica drugoj strani.

Sve što sada gledamo posledica je dva faktora. Prvi je nevidljivost. Ima to još kod Platona, igrica „šta bi radio da si nevidljiv“ – ukratko, ispostavlja se da bi neki ljudi radili svašta, a svi ljudi bar nešto što se inače ne sme; nevidljivost je sinonim neodgovaranja za svoje postupke. Dakle: za nedodirljivost. Veliki Meštar Sviju Hulja prvo te detektuje kao hulju, ili makar huljicu darovitu za nečoveštvo pri povoljnim uslovima uzgoja; primi te pod skute i obeća nedodirljivost. Prepozna gnjidu i omogući rast i razvoj u vašku.

No, tu dolazimo do drugog faktora: mnoga je „baba“ dala dinar da uđe u kolo, ne kapirajući da je vrzino; sad kad je došlo do drugog dela poslovice, obznanilo im se da ne postoji. Zalud dva dinara, druže, izlaska nema. Mislio si i mislila da ćeš samo da pokrivaš lopine, sad ima da pokrivaš ubice. Pristao si i pristala na prljave ruke, sad su krvave i nema nazad.

Pristao si na kapuljaču i fantomku, sad ćeš sopstvenim nemaskiranim licem na građane i građanke, podvikujući budalaštine kalibra „ko vam daje penziju, ko?“. Sve se demaskira brže no ikada ranije, ali ona anketa i dalje važi: oni ni sada, direktno radeći to što rade čak i pred kamerama, ne kažu: da, mi smo tlačitelji, mi smo krvava ruka, mi smo batinaši, mi smo mafija, PA ŠTA? Ne kažu: da, ja nisam novinar/ka, nisam sudija, nisam policajac, PA ŠTA? A zašto, kad je sva sila u njihovom posedu?

Zato što im je istina, uprkos moralnoj unakaženosti, nepodnošljiva. Planirali su tuču u Skupštini, ali bes s kojim razlepljuju nalepnice s krvavim rukama vrlo je neglumljen. „Oni su za rat, a mi za rad“, kažu nam huškači ama baš svakog rata; njihova Diva ima i himnu te radne akcije koju zagovaraju, naslov je „Krimi rad“. „Samo radim svoj posao“, geslo svih koji su se u kolo uhvatili, ujedno je njihova noćna mora: jednoga dana, na sudu koji to jeste, ova zemlja će isti slogan reći njima. Ne plaše se oni čak ni građanskog rata, pošto im je svaki rat mio. Plaše se onoga što sledi pre i posle: građanskog rada.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.