Dugme za kaznu

Ta kolumna trebalo bi da bude o Pazaru, jer u Pazaru je zaista bilo veličanstveno. Zajedništvo je onamo posebno dirljivo. Trebalo bi da bude o Kraljevu. Trebalo bi da bude o biciklistima, jer ispisuju istoriju. Trebalo bi da bude o tome da je pred železničkom u Novom Sadu osvanuo blibord o kreditima za stanove za mlade, „jer mi gradimo snove“, to je takođe ispisivanje istorije – ali istorije besramlja. Trebalo bi reći koju i o trodnevnoj olimpijadi krindža, samitu ćacija dobrovoljnih i priteranih, što je isto ciljalo na istoriju, a ostaće zapamćeno jedino po novom retorskom hitu Ane B. Trebalo bi nešto reći o svim tim temama, da. Ali kiša je, noć je, ispred RTS-a smo, i bićemo sutra opet. O svemu ostalom bi trebalo, ali o ovome posebno mora.

Šta je suština: RTS je, ako ne kvaran, a ono u najmanju ruku lako pokvarljiv. Od strane bilo kog režima koji je tome oran, a svaki je. Nije svaki režim jednako kvaran, ali koliko je kvaran režim, toliko mu je kvaran RTS. Ta neverovatna spremnost da se, ma kakav sastav ljudstva unutra bio, uvek iznova po potrebi postane TV Bastilja – fenomen je posebnog reda, kao da vlast ima taster, a ogroman deo zaposlenih čipove, kojim se uključuje Bastilja-protokol. Otud bih imao jedan zahtev za posle, kad ovo prođe: hoću da mi se daljinac produži za jedno dugme. Dugme kojim mogu da kaznim javni servis, kao građanin koji ga plaća.

Ne da protestujemo ispred po kiši, po noći, ne da ga blokiramo, ne da ga molimo da radi svoj posao. Nego lepo odredimo: sto hiljada ljudi kad stisne dugme istog dana ili nedelje, u udarnom terminu po zakonu mora da ide emisija s uključenjima gde ljudi obrazlože šta je problem. Petsto hiljada ljudi kad stisne dugme istog dana ili nedelje, celo rukovodstvo biva smenjeno i bira se novo. A kad nas ima bar milion, sva vrata se automatski zatvore i sama blokiraju u trenu kad milioniti pretplatnik klikne. Pa nek se onda s one, a ne s ove strane tih vrata peva „niko nije umoran, RTS je blokiran“, ako su ponosni na svoj rad.

Nek se peva gordo i ukočeno kao što se čita da su studenti nacisti, a glumci, kako beše, teroristi. Kao što se onomad za Slobina vakta čitalo da su ljudi žedni slobode „snage haosa i bezumlja“. Nek se protestuje odonud vrata, neka laž javno traži da izađe napolje, a ne istina da se u programu nađe. Reći će, mnogo njih, „samo sam radio/la svoj posao“, a mi ćemo reći: ne, upravo nisi, baš u tome i jeste stvar. Baš tome dugme služi, izumljeno je zato što je pre toga neko iz uma izumeo da moram da te plaćam ma šta ti radio. Da plaćam da me se vređa, da me se naziva ovako i onako, da me se laže i obmanjuje, i sve to upakovano s mašnom, kulturica, jer oni drže nivo, otprilike kao kad bi pljačkaš upadao u kuće isključivo u odelu i kravati. Pa čekaj, koliko bi dana potrajao ugostiteljski objekat gde kuvar i konobar mogu da ti, za isti račun, po svom izboru serviraju jelo ili blato ili čak brabonjke, uz geslo „ne moraš da jedeš, ali moraš da platiš“. To nije surovo, a dugme jeste?

Časnog sveta u toj zgradi još kako ima, to uvek treba reći, ali i častan svet nije se dvanaest godina baš nešto polomio od pobune protiv šikaniranja i targetiranja svojih kolega iz drugih medija, obaška sve druge, neizbrojive društvene nepravde. A onda kada napokon jesu odlučili da se pobunucnu – izvinjavam se divnim ljudima koje lično poznajem, ALI – očekivali su da im crven tepih prostremo, da slavimo Sveti Pršljen kao da je cela kičma, nezvanično su se raspitivali koje bi javne ličnosti bile voljne da drže govore, da i na taj dan neko drugi priča u njihovo ime, ukratko da svi stanemo uz njih kao što su oni dvanaest godina stali ni uz koga nikad. E pa jbg, drugari, ne. Moram reći da mi nije žao nikoga ko pristaje da ga kroz roštilj i luk, kroz podrumske prozore, kroz mišje saobraćajnice sprovode na radno mesto. Toliko je ljudi izgubilo posao da ne izgubi dostojanstvo. Toliko vređanja i pretnji smo podneli, godinama, dok su čak i najdalji rođaci strepeli za našu bezbednost.

Toliko smo trpeli, krpeći se, samo da i dalje napišemo svoje ime i prezime a da nam se ruka ne trese od sramote. A vi ste išli na posao, možda tužni, možda pokunjeni i poniženi, ali poslušni. Ne sećam se vaših otkaza. Ne sećam se ničega osim gunđanja po kuloarima. Završavalo se s „jbg“.

E jbg, „jbg“ je promenilo stranu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.