Utisaka puna glava... 1Foto: Nemanja Maraš

Tako je u pesmi novotalasnog benda Kozmetika, te u špici Oljine emisije.

U životu, utisaka su prečesto puni i drugi delovi anatomije, pri čemu najmanje mislim na srce.

Život se dešava na periferiji javnih pompi, o kojima smo tobože dužni nešto da smatramo.

Još jedna podela: posmatrači i smatrači.

Neki gledaju sa strane i ćute, a neki smo postali dužni da imamo komentar na sve.

Barem jednom u ponekad, dobro je iz te kakofonije zvučno destilovati neke tiše tonove.

Mejnstrim-halabučenje ostaviti drugima, koji to dežurstvo doživljavaju nužnim.

Ali ne okrenuti glavu.

Nego okrenuti kameru u nešto drugo. To nije „ja sam apolitičan“. To je „mrzi me da se svađam oko Đokovića“. Molim lepo. Uostalom, širokolučno kuliranje vrištećih društvenih dilema pravda/nepravda najbolje se može naučiti baš od te porodice.

A šta, za to vreme, obitava u drugim predelima življenja? Ima jedna epizoda „Alana Forda“ gde dobri Alan izgovori nešto što nije ušlo u citate: „Žudim za jednostavnim stvarima… ali koje su to jednostavne stvari?“ Pod lupom, ništa nije jednostavno. U sitna se slova ne ide po jednostavno, nego po ono što promiče.

Predlog broj 1: Torbalon. U Zrenjaninu, na otvaranju izložbe „Nušić i jada“, dobijem od drugarice neobičan predmet. Nomen est omen, ovde bukvalno: balon za vodu pretvoren u torbu. U njemu je pisamce, a onamo kaže: „Autentičan zrenjaninski suvenir koji je nagrađen drugom nagradom na CIREKON-ovom konkursu za angažovanje građana ka cirkularnoj ekonomiji. Torbalon se dobija u zamenu za balon kupovne vode. Prikupljena voda namenjena je Zrenjanincima koji nisu u mogućnosti da je kupe. Torbalon se mora i treba nositi svuda, kao svakodnevni podsetnik nadležnima da Zrenjanin već 18 godina nema ispravnu pijaću vodu.“ Iza ideje stoje Radmila i Nikola Trebovac. A priča stoji ispod javnog halabučenja.

Predlog broj 2: Džoni. Prijatelj mi javlja da zavirim u nevoljeno elektronsko sanduče na Instagramu i izronim pismo jednog Džonija iz Zaječara. A onamo kaže: „Rodio sam se s teškim oblikom cerebralne paralize, koja me ograničava u uobičajenim aktivnostima. U kolicima sam, ne mogu koristiti ruke i imam otežan govor. Ali uprkos svemu tome, radim ono što volim. Bavim se repom već sedam godina. Nosem pišem tekstove, koje moji prijatelji snimaju i izvode za mene. Hteo sam te zamoliti da okačiš moj yt kanal na stori, da me ljudi zaprate i čuju moju životnu priču, jer mislim da svojim primerom i upornošću mogu biti motivacija svakome ko ima bilo kakav problem u životu.“ Bam. U zemlji gde nos najčešće služi za zabadanje u tuđa posla, evo šamara svima i svakome. Iza njega stoji jedan hrabar momak. A priča stoji ispod javnog halabučenja.

Predlog broj 3: Luna. Nemanja Maraš, fotograf i režiser, moj drug i saborac, usvojio je psa. Crnog. A već ima mačora, takođe crnog. Pitao sam ga što ima fetiš na boju. Nije to, kaže. Kad odeš da usvojiš psa ili mačku, objasne ti da je životinje crnog krzna najteže udomiti, jer ljudi veruju da je to maler. Sujeverje se s crnih mačaka proširilo i na kučad. I eto ti sad, pitamo se ima li života u beskrajnom svemiru, a ne samo što nismo načisto s ljudima druge nacionalnosti, vere, kože, seksualne orijentacije, nego nam i crno kuče onespokojava feng-šui. Osim u priču o svojoj Luni, Maraš me uputio i u to koliko životinja umre od srčanog udara zbog petardi i vatrometa. I ta priča, naravno, stoji ispod javnog halabučenja.

Predlog broj 4: „Mladi“. Ovih dana kucam intervjue kao singerica; igla stalno zapinje na ponavljajućem pitanju o tome zašto, zaboga, mladi nemaju stava. Kapetan Očigledno zaposeo mi je prste i otkucao ovaj dozlogrd-odgovor: „Zašto su apolitični? Zato što ih je neko ubedio da je politika samo za najgoru gamad među nama. Zašto se ‘lože’ na ‘ide gas’? Zato što im je pokazano da ništa drugo ne ide: klipan iz klipova na Jutjubu ili bilo koji vlasnik raskošnog netalenta zarađuje više nego pošteni lekar ili nastavnik. Zašto ih privlače nacionalizam i ksenofobija? Zato što je to najveći idegas od svih idegasova, zahvaljujući starijima od kojih su to videli, a neki od tih starijih su to pride i dobrano unovčili. Zašto im je Ratko Mladić heroj? Zato što imaju predsednika koji mu je kačio tablu kao ime ulice, preko imena mrtvog premijera s drugačijom vizijom. A zašto masovno odlaze? Zato što većina njih, izgleda, ipak nije to. A ne biti to – još kako je stav. Stav sa kojim možemo samo da se slikamo: mi u frazi, a oni za pasoš i vizu.“

I onda, nazad na pesmu iz uvoda: „Kako loše da izgubim, kako dobre da produbim?“ Hm. Moguć odgovor: ovo drugo tako što ovo prvo, i obrnuto.