Iznenađen i uvređen premijer Srbije

Nikolić ne precizira kada je Kosovo izgubljeno. Da li možda 1999, kada je on sedeo u vladi koja je tvrdila da je pobedila NATO, a Mira Marković, čija je stranka isto sedela u toj vladi, to tvrdi i sada?

Nemački novinari su, kada je Nikolić napravio ovo poređenje, počeli da kolutaju očima, kako je on sam primetio, pa ih zamolio da to sa Austrougarskom „ne stavljaju u naslove“. Neki su verovatno odlučili da ga poslušaju, kad ih lepo moli. Ali Tagesšpigel je, recimo, dao naslov „Srpski predsednik: EU nas šikanira“, dok je Štutgarter nahrihten ocenio da je Nikolić besan.

Premijer Vučić je, pak, prethodno bio besan u Briselu, što je opet osvanulo u novinskim naslovima, ali u Srbiji. U Briselu je video, kaže, čudovište – u vidu čudovišnih zahteva Srbiji.

Zanimljivo je to kad vam predsednik i premijer besne, a onda se odjednom na TV Pink pojavi Velimir Ilić – ugledavši ga, setite se da je on potpuno skrajnuti, aktuelni ministar bez portfelja – i potpuno smireno kaže: „Pa da priznamo Kosovo tražili su nam još 2007.“

Zanimljivo je, dakle, jer magistar Velja baš i nije poznat po uravnoteženom temperamentu. Ako nam je on spokojniji od premijera, može biti da smo u ozbiljnom problemu.

Isto što i Velja, samo malo drugačije – naime, da Srbija nije dobila nikakve nove uslove mimo već prihvaćenih u januaru 2014 – tvrdili su i zapadni diplomati, uključujući i nemačke. Onda je logično što ih je zbunila Vučićeva „iznenađenost i uvređenost“.

Da bi povratio unutrašnji mir Vučić se, što je i logično, uputio patrijarhu s kojim je „razgovarao o ravnoteži između politike i ekonomije“. Njegova svetost je možda očekivao da će divaniti o Kosovu, ali Vučić ga je, valjda, ubedio da su teme poput makroekonomske stabilnosti, budžetskog deficita, a naročito usvajanje protestantske radne etike u Srbiji daleko zanimljivije.

I – razgovor s patrijarhom je izgleda zaista delovao okrepljujuće na Vučića. Posle tog razgovora on je saopštio da ni po koju cenu neće kvariti odnose Srbije sa Nemačkom.

Izgleda da je opšteprihvaćeni odgovor na pitanje čemu onda sav taj bes, iznenađenost i uvređenost sadržan u jednoj reči: izbori. Taj odgovor je razumljiv, pošto nas – što reče Nikolić – najbolja vlada koju Srbija ima i najbolji premijer kojeg Srbija ima neprestano vode iz kampanje u kampanju. Samo u poslednjih mesec dana imali smo tri: ustaše protiv Srba, Šiptari protiv Srba i sada EU protiv Srba. Osim ako naivno ne prihvatimo glupost da kampanje vode nezavisni mediji.

Po pravilu, stvar se na kraju stišava i naglašava uloga nezaobilaznog faktora mira i stabilnosti. U poslednjem slučaju vratili smo se u sigurnu luku dobrih odnosa sa Nemačkom, koja nam je zemlja za ugled, što je sjajno – ali postavlja se pitanje šta smo mi to dobro od nje naučili i primenili? Manipulacije, propaganda i glorifikacija lidera, što sve ima dodirne tačke sa praksama iz jedne ranije Nemačke – kad već pravimo kojekakve istorijske paralele – ne spadaju u to dobro.