Kolaboracija s virusom 1

Objavljuju se tvrdnje „ja ti kažem“ o nehajnom narodu koji ne „ostaje kod kuće“, već neodgovorno širi virus.

Kače se fotografije koje takođe treba da dokažu kako su ljudi u Srbiji najgori, neke autentične – kao jedna na kojoj se vide dvoje zločinaca kako piju kafu „za poneti“ u bašti zatvorenog lokala – a neke snimljene ko zna kad.

Ako je zločinački par koji je seo u baštu neodgovoran, nije li to onda i skandalizovani građanin koji je zastao da ga fotografiše da bi skandal okačio na mrežu, umesto da brže bolje potrči ka kući ili samoposluzi?

Ne bi li, zapravo, jedina ispravna reakcija ogorčenog prolaznika bila da drekom javno osramoti ostatke zaklane kapućino brigade, ako ne i da pravdu, u obliku cigle, na primer, uzme u svoje ruke? Pogotovo ako u blizini ne bi bilo pripadnika vojske i policije, ili Vesića, da priskoče u pomoć.

Pored spontanih raskrinkavača, onih za svoju dušu, ima i, stiče se utisak, dirigovanih, što nije nikakvo čudo jer se takvi odavno pojavljuju na društvenim mrežama i na druge teme.

U aktuelnom slučaju njihova uloga bi bila stvoriti sliku da su ljudi u Srbiji krajnje nonšalantni, da ne mare za „rat protiv virusa“, zbog čega nam preti „italijanski scenario“ i zbog čega – što je zapravo najvažnije – treba uvesti još strože mere koje se ne bi završile samo dvadesetčetvoročasovnim policijskim časom. Dakle, sam narod podstakao bi vlast da bude što je moguće više drakonska, a zbog beskrupuloznosti i uplitanja u kolo sa virusom, zbog kolaboracije, dakle, istog tog naroda sa virusom.

Narod, dakle, vapi: više strogosti! Više diktata! Najgori smo i nismo za drugo, steži što jače možeš, zabranjuj, udri, hapsi! Pa kad narod tako traži, kako da se narodna vlast ogluši o njegove zahteve?

Nema pravo na to. Zbog toga je predlog da se u Srbiji ukinu društvene mreže – iako radikalan i kao takav sasvim u skladu sa manirom vlasti – bio osuđen na propast. Glas naroda mora da se čuje.

Za sada. Kada zabrane i diktati kojima se reguliše fizički život budu dovedeni do kraja, može da se pređe na sredstva komunikacije. Kada ljudi doslovno budu saterani u ćošak počeće, kakve li ironije, da se žale na zabrane i diktate koje su sami tražili, počeće da takoreći šire defetizam usred rata protiv virusa, što će, naravno, biti nedopustivo. Kukanje i prigovaranje biće moguće samo unutar četiri zida, u najmanju ruku dok rat traje. A mogao bi da potraje dugo.

Ima glasova iz „struke“ koji vele da rat bez godinu i po dana nema smisla jer, opustimo li se kad dođe leto, uspavani virus će se razgoropaditi na jesen.

Ali da se iz distopije vratimo u takozvanu realnost: „opuštanje“ na leto je ipak verovatnije, dobili rat ili ne. Život će morati da ide dalje. Održaće se i izbori. Biće zanimljivo videti šta će tada ostati od narodnog jedinstva iz vanrednog stanja i šta će na mrežama postovati sadašnji potkazivači saradnika virusa.