Toliko, prema Tadiću, nije strašan taj gubitak političkih pozicija da se bez njih može izdržati – u slučaju rukovođenja DS-om – čak i nešto više od godinu dana. Naravno, on svoje motive stranačkim kolegama predstavlja kao zastupanje opštih interesa, i tu mu se nema šta zameriti. Pojedinačni ili grupni interes krije se iza opšteg, tako se to u politici uvek radilo.

Ali je u najmanju ruku bizarno što se Tadić kandiduje za šefa sa pozicije počasnog predsednika stranke koja je po definiciji pozicija penzionerska. Bilo bi bizarno, ali manje, da se Dragoljub Mićunović, umesto Tadića, kojim čudom bio namerio da spasava DS od Đilasa.

Pokazalo se, posle poverenja koje su demokrate izglasale Đilasu, da „spasilačka misija“ Tadića nije značajnije pokolebala stranačke funkcionere, ali da jeste uzdrmala deo baze koji, uplašen za budućnost, u bivšem predsedniku vidi nekog ko stranci može da vrati ono što je negda bilo.

Ako DS loše prođe na izborima u Beogradu, pa na republičkim, i Đilas se povuče, zamislivo je da se u traženju lidera posegne i ka Tadiću. Ali ne izgleda da on može imati dovoljnu podršku.

Sledi da je povratak Tadića u institucije vlasti još manje verovatan. Kada bi se to dogodilo, Srbiji bi se vratio političar koji očigledno nema šta novo da ponudi.

Tadić nudi stari argument – dan uoči sednice poručio je da bi pobeda SNS-a na izborima bila katastrofa. Pritom, kao cilj svog priželjkivanog blickrig preuzimanja DS-a nagoveštava veliku koaliciju sa SNS-om. Ambiciozno, ali realno koliko i njegova procena da „postoji opasnost da DS posle izbora ne igra ključnu ulogu“ ako Đilas ostane lider. Kakva crna ključna uloga.

„Bilo je jako dobro“ – tako je Tadić opisao svoju i vlast DS-a od 2007. Priznao je da su grešili, ali krivi su ministri, dok je on „odgovoran“, ali nije kriv. Kritikovao je, veli, Vuka Jeremića. Jeste, ali posle odlaska s vlasti. Takve kritike u vreme vlasti uticale bi na rejting DS-a, a zna se da je Tadić mnoge odluke donosio pre svega vodeći računa o tome šta će da kaže javno mnjenje. U to je spadala i zloupotreba medija, pa sada njegove žalbe na tabloide izgledaju licemerno.

Tadić dozvoljava da je možda i sam kriv za neuspeh na izborima 2012, a ne misli da su „neki beli listići“ njemu doprineli „kako kvaziintelektualci tumače“ njegove reči, što je očigledan odgovor na nedavnu izjavu Vesne Pešić da je „Tadić uobrazio da sam ga ja smenila“.

Obrušavajući se na „kvaziintelektualce“ Tadić je istovremeno tvrdio da su za Srbiju najvažniji kultura i obrazovanje. On zna da „beli listići“ ne bi bili srećni zbog njegovog povratka, ali je posle sednice razočarano konstatovao da je „veliki broj građana očekivao promene“ u DS. Kao da je u svom blickrigu računao na svojevrsno događanje naroda.

Izvesno je da pred DS-om nije lak period. Potres od subote tu stranku nije devastirao, a da li ju je ojačao videće se. Promene su joj sigurno potrebne, ali ne bilo kakve.