Prvi po šuntavilu

Ovaj TV prilog koji je pojavivši se na Jutjubu nekoliko godina posle rata stekao veliku popularnost, postao je evergrin zahvaljujući svojim nezaboravnim junacima. Uzbuđeni, što zbog alkohola, što zbog kamera, oni auditorijumu šalju poruke kao što su „Klintone, ti si broj jedan po šuntavilu“, „Klinton je žena i nema srce“ i „oni neka bombarduju, mi će da živimo“, sprdajući se više nesvesno nego svesno sa tadašnjom vlašću u Srbiji. Naravno, i sa samima sobom kao delom očajnog i izmanipulisanog naroda.

Snimak, ne samo o godišnjicama rata protiv NATO-a, parira „državotvornoj“ priči o agresiji u čijoj je osnovi podilaženje biračima. Šuntavilo iz Majura, mada su njegovi junaci iskreno želeli da se narugaju NATO-u, pre svega ogoljuje besmisao te lažno patriotske priče koja je i 2017. identična onoj iz 1999. A o svakoj novoj godišnjici, pokazao nam je to sada i Vučić dovevši Šredera, „krvoločnog agresora“, baš 24. marta na svoju konvenciju, ta priča poprima sve grotesknije forme.

Moguće je da Šreder Vučiću treba za učvršćivanje sopstvene međunarodne pozicije – ali on već uživa podršku EU i Nemačke. Moguće je da mu je Šreder, kao Putinov prijatelj, i neka veza sa Rusijom. Možda je računica da će baš Šrederov govor kao demonstracija međunarodne podrške Vučiću doneti još neki glas – glas nekoga iz Majura, na primer. Ali je dovođenje Šredera baš 24. marta uz sve to i – šuntavilo.

Uz sve računice, Šreder kao gost na godišnjicu početka bombardovanja ne izgleda politički racionalno, kao što ne izgleda politički racionalno ni Vučićeva saradnja sa Bilom Klintonom i Tonijem Blerom. U stvari, mnogo toga što Vučić radi u okviru svog političkog marketinga, ali i inače, deluje sumanuto. U to spada pre svega masovna proizvodnja unutrašnjih neprijatelja – tu Srbija verovatno beleži najveći rast – i stvaranje nepotrebnog antagonizma u društvu u trenutku kada uživa apsolutnu vlast.

Ali čovek valjda ne može drugačije. Dranje i bes koji karakterišu njegovu vladavinu očigledno su potrebni da prikriju činjenicu da stvarnih rezultata nema. Kopanje sopstvenog političkog groba je kad se stvari tako posmatraju nužan rizik. Iz sigurne pozicije premijera Vučić je ušao u trku za predsednika u kojoj je, istina, i dalje favorit, ali ne više tako siguran, pa i pored toga što opozicija nema jedinstvenog kandidata.

Da li je Vučić napravio fatalnu grešku kandidujući se za predsednika? Videćemo. Sećam se jednog grafita iz 2000. godine kada se Milošević kandidovao – „Slobo udri se u glavu“. U svakom slučaju Vučić je ubrzao svoj politički kraj. Za kratko vreme uspeo je da proširi „krug dvojke“ i navuče na sebe veliku omrazu.

U slučaju produžetaka Vučićeve vlasti, što je ipak realnije očekivati nego kraj ovog aprila, treba izdržati narednu fazu šuntavila. Iza njega će stajati nesporna legalnost i okrnjena legitimnost. Opozicija bi trebalo da postane jača, ali biće zanimljivo ako se ostvare neverovatne prognoze o uspehu Belog Preletačevića.