Koalicija SAD, Velike Britanije i Francuske spremna je za nove udare ako, kako se to obično podvlači, režim Bašara el Asada nastavi da „masakrira sopstveni narod“.

Napad, očekivano, nije doveo do apokalipse, to jest do oružanog sukoba zapadnih saveznika i Rusije, čime su mediji plašili svet. Rusi su, kao i u slučaju intervencije SAD u aprilu 2017, unapred obavešteni, povukli su se sa svojih sirijskih položaja odakle je trebalo, napadači su svakako pazili da ih ne okrznu.

Verbalni rat nastavljen je u hladnoratovski blokiranom Savetu bezbednosti UN, gde Zapad uporno proziva Ruse zbog saveza sa „koljačem“, a u nizu svojih domišljatih opaski, Vasilij Nebenzja, naslednik pokojnog Vitalija Čurkina na mestu ruskog ambasadora u UN, nazvao je napadače huliganima.

Iako vremenski ograničen i veoma precizan, kako se izvođači hvale, napad je bio izuzetno razoran. Amerikanci su, primera radi, ispalili 66 tomahavk raketa, od toga 57 samo na jedan centar za istraživanje i razvoj. Tokom agresije na SRJ, prema nekim podacima, NATO je lansirao oko 1000 ovih projektila za dva i po meseca. Napad bi, prema Trampovoj zamisli, bio još jači, ali predsednika je, navodno, uspeo da obuzda sekretar za odbranu DŽim Matis, poznat po nadimku Besan pas.

Naravno da ova akcija ne rešava apsolutno ništa. Asad ostaje na vlasti – London ističe da cilj napada nije promena režima – Rusi ostaju dobro pozicionirani u Siriji, a šta su dugoročni planovi SAD nije jasno. Desetak dana pre napada Tramp je objavio da će povući iz Sirije 2000 Amerikanaca. Islamska država je potisnuta, zapadne zemlje podržavaju određene naoružane grupe – koje Rusi smatraju teroristima – kao i do sada, Turska ne odustaje od svojih vojnih akcija na severozapadu Sirije.

Uz Trampa su u ovom poduhvatu, osim Tereze Mej i Emanuela Makrona, bili i Turska i Izrael – podržali su napad. Podržala ga je verbalno i Nemačka, ali uz upadljivo odsustvo vojnog učešća iz razumljivih razloga – zbog izmenjene etničke slike same Nemačke, ne samo zbog nasleđa Drugog svetskog rata, uz ostale faktore. To otvara pitanje mogućeg izolovanog položaja Nemačke.

Novinari Špigela pritisli su u intervjuu obavljenom uoči napada novog nemačkog ministra spoljnih poslova, socijaldemokratu Hajka Masa: ako je Nemačka mogla da učestvuje u bombardovanju SRJ, kako se prema rečima tadašnjeg šefa diplomatije Jozefa Fišera „nikada više ne bi dogodio Aušvic“, zašto se ne bi angažovala u Siriji, nisu li „stotine hiljada mrtvih takođe razlog“ za to.

Mas „razume“ obrazloženje Fišera iz 1999. da se vojno interveniše na Kosovu, ali ipak smatra da sa Aušvicom ništa ne treba upoređivati, pa i Kosovo i Siriju. Istovremeno kritikuje Trampa, ali i konstatuje da su „transatlantski odnosi na sreću više od 280 Tviter znakova“.

Uprkos raširenoj skepsi, uoči intervencije, da će napad zaista dovesti do globalne katastrofe, vodeći zapadni mediji izveštavali su o „rastućem strahu“ i podsećali na istoriju, a najviše na Prvi svetski rat, pominjući u tom smislu još jedan balkanski toponim – Sarajevo. Slični su komentari i posle napada.

Možda još nije sazrelo. Ako poslušamo Antonija Gutereša, generalnog sekretara UN, katastrofa je pitanje ne tako dalekog vremena: „Hladni rat se vratio sa osvetom, ali sa razlikom. Mehanizama i zaštite za upravljanje rizicima eskalacije koji su ranije postojali izgleda više nema“.