Iako svestan da bi mogao biti optužen za relativizovanje – a zašto ne i inspirisanje – nedela bezbrojnih zločinaca ustremljenih na šefa države, autor ove kolumne ne može da ne primeti da će Vučić uskoro moći da se pohvali da je preživeo više atentata od Kastra.

Vučić je tokom svoje dosadašnje vladavine zajedno sa šljamom, pre svega medijskim, kojim se okružio učinio sve da do krajnjih granica kontaminira javnu scenu u Srbiji. Vrhunac tog udruženog, slobodno se može reći, zločinačkog poduhvata bila je orkestracija „afere“, nazovimo je „Zlatni tuš“.

Zašto Vučić to radi – gura Srbiju u septičku jamu? Na prvi pogled, moglo bi se zaključiti da je reč o stihijskoj akciji ili da čovek, prosto, ne zna drugačije. Međutim, o stihiji ne može biti reči. Kao što je poznato, on se okružio raznim dobro plaćenim savetodavcima, mada je kao učenik Vojislava Šešelja, kojeg je, dakako, nadmašio, imao sasvim dovoljno iskustva da sve sam smisli.

Da ne zna ili, što je verovatnije, neće drugačije, već je očigledno istina. Defekacijom javnog života Vučić, prirodno, tera iz njega svakog normalnog. Time javni prostor pretvara u svoj zabran, u poljski WC koji pripada isključivo njemu i njegovim sledbenicima, od čijeg smrada, razume se, samo treba bežati. Vučić takvom svojom „politikom“ (politika je, najsvedenije rečeno, delatnost usmerena ka opštem dobru) nasilno privatizuje državu i javni prostor.

To, naravno, ne može biti opravdanje za sve nas – koji drugačije mislimo, uključujući preostale nezaposednute medije, opoziciju uz sve njene mane, razne građanske inicijative da budemo pasivni. Vučiću to i jeste cilj.

Poslednju režimsku budalaštinu koju Pink i Informer zovu „pišanje po grobu“, dok se umiveniji režimski mediji koriste imenicom „uriniranje“, zapravo bi najadekvatnije bilo nazvati „Zlatni tuš“. Reč je, dakle, o fantazmagoriji u kojoj perverzno i dugoročno lukrativno uživaju njeni autori: Vučić, Vučićević, Željko Mitrović… Oni bi mogli da kažu – pa uživa i narod, on je glasao za Srpsku naprednu stranku i Vučića, on je želeo takvu politiku, nismo mi krivi.

Kao što je Gebels aprila 1945. pričao da je nemački narod sam odabrao svoju sudbinu, te da su nacisti samo sprovodili mandat koji su dobili. Differentia specifica u odnosu na Gebelsa i društvo je što je Vučić, za razliku od njih, faktor stabilnosti, mirotvorac. Mada pamtimo na Balkanu i drugačija vremena – za koja on, Vučić, nema šta da se kaje, kako je nedavno rekao švajcarskom tabloidu Blik, jer „nije igrao važnu ulogu“.

Legalnost ove vlasti, istina je koja se mora priznati, ne može se dovesti u pitanje. Glasalo se kako se glasalo. Ali ne može se dovesti u pitanje ni da je vlast sve destruktivnija i da je septička jama koju kopa sve dublja. Šta da se radi, zna se: ili vlast zaustaviti, ili pobeći od smrada. Dok ne bude kasno.