Danas smo svedoci tragikomedije s pismima: s jedne strane novosadska vlast (sa sve Dverjanima) propisuje obaveznu ćirilicu na gradskim autobusima, sasvim u skladu sa polupismenom ideologijom srpskog šovinizma koji drži da je latinica pismo „hrvatsko“ i još gore. Štaviše, stalno se s te strane pravi panika oko „zaštite“ ćirilice, jer da je ćirilica, je li, „ugrožena“. Ima čak i neko udruženje koje se time bavi.

S druge strane, u Širokom Brijegu, koji sebe smatra za središte hrvatstva vaskolikog i najčistijeg, počeli su da grade spomenik ćirilici kao pismu „izvorno hrvatskom“ koje da su im Srbi ukrali, kao što i srpski šovinisti tvrde da su im Hrvati ukrali jezik i nazvali ga drugačije. Jeste ovo lopovski Balkan, zaista, čim jedni drugima kradu ne samo pisma nego i jezike, kukala im majka. Srebrne satove i da ne pominjemo. Ima i gore: ta ista izvorna i autentično „hrvatska“ ćirilica, priznata po Ustavu Republike Hrvatske kao zajamčeno pismo srpske nacionalne manjine, koju sada treba uvesti u Vukovaru i Istočnoj Slavoniji, nailazi na žestok otpor nacionalista, branitelja i već cele desnice, jer da „vređa“ njihova nežna domoljubna srca.

Takav haos mogu da proizvode – marljivo i sa naročitom upornošću – samo ljudi kojima je haos u glavi, što bi rekao Krleža. Dođe mi da ih pozovem da se nađu i da se lepo dogovore (ljudi su; nadam se): kao prvo – čija je ćirilica pismo; kao drugo – šta će s tim pismom dalje. Ovako ispada da su autobusi u Srpskoj Atini obeleženi pismom izvorno i od starine hrvatskim, koje da je, međutim, oduvek srpsko i – štaviše – „ugroženo“ upravo od tih istih „podlih i prevejanih vatikanskih Latina“.

Ja slabo shvatam, sporo mislim i teško se izražavam; takav sam, eto, zbog mojih grehova valjda. Stoga i ne mogu da razumem celu ovu zapetljanciju oko te nesretne ćirilice koja je očigledno postala sirotica. Možda ima neko ko bi mogao da objasni da o čemu je tu zapravo reč; ja nekako ne umem. S jezicima je slično: odjednom sam postao poliglota i progovorio hrvatski, srpski, bosanski i crnogorski, a do tada sam od tih stranih jezika natucao samo vranjanski i piroćanski. Znam čak i dva pisma, ej! Nekada se o milicajcima pričao vic: da zašto idu po dvojica? Zato što jedan zna latinicu, a drugi ćirilicu. Moji su roditelji – a školovali su se u tamnici naroda, staroj Jugoslaviji, velikosrpskoj i monarhofašističkoj – pisali oba pisma podjednako glatko i ispisano; moja mama čak je umela da pišući pismo prelazi sa ćirilice na latinicu i natrag, ne primetivši.

Sve su to, čini mi se sada, preživelosti (soppravivenze, rekao bi Krleža), sumorni odbljesci jugonostalgičarski gusaka koje su otišle u maglu.