Uživanje u predizbornoj tišini, ćutnji, mučanju i uzdržavanju od budalaština pokvareno je pre neki dan: neko se nepromišljeno setio da predloži skraćenje tog rahata na 24 sata ili čak samo na dan izbora. Znamo da ima raznog sveta i raznih ukusa; ovo je slobodna zemlja i svako može da voli predizborne kampanje, šta mu ja mogu.
Ama mi se nekako čini da su takve sklonosti donekle sumnjive; na ivici normalnosti, da ne kažem nešto gore. Da to nije neka adikicija, ovisnost, zavisnost? Nešto nalik na one nesrećnike koji blenu u rijaliti šoouove do u nedoba? To me je zabrinulo i bacilo u setne misli. Evo šta sam smislio.
Dakle, predlažem da se izborna tišina produži na 365 (u prestupnoj godini 366) dana godišnje, svake godine. Ne zna se, naime, kad mogu da nas iznenade vanredni, prevremeni izbori, pa da budemo sigurni. Tako bi bila zabranjena svaka izborna propaganda u javnosti, medijima itd; objavljivanje procena i klađenje na pobednike; isticanje stranačkih obeležja blizu mesta gde bi se izbori možda mogli održati; i tako dalje, znate već. Bili bismo pošteđeni slaboumnih TV svađaonica u kojima svaka suklata ima pravo da nas smara svojim obećanjima i pljuvanjem drugih suklata. Dvoboji kandidata, ništa manje smaranje, otišli bi u istoriju elektronskih medija. Moja prijateljica Antonela i moj drug Bleki ne bi se mučili zaludnim poslima. Sveti arhijerejski radiodifuzni savet nadzirao bi sve to i konačno pošteno zaradio svoje slatke plate.
Zamislite samo uštede u ova kokuzna vremena! Nema bilborda sa kojih vam se osmehom iguane cere izvesni kandidati i sa kojih vam se photoshopski ublaženi Voja Šešelj obraća sa severa Evrope, ljube ga Jadranka i Vjerica. Ne morate da se plašite svaki put kad ugledate milo lice Ace Vučića na tom bilbordu, što će biti doprinos bezbednosti saobraćaja. Nema radio i TV spotova iz kojih vam nije jasno ko vam se obraća, jer su sva obećanja ista. Dobro, sredstva javnog informisanja ostala bi bez dela svojih teško stečenih prihoda za koje, uostalom, nije nikada sigurno da će ih zaista i dobiti. Za vlasnike bilborda ne marim, ionako su sumnjivi na okolnost. U svakom slučaju, opštedruštvena ušteda nadmašila bi moguće pojedinačne štete.
Dobro, kazaće neko, a demokratija? A političke slobode? A pravo svake političke opcije da urbi et orbi obznani svoju ideologiju, obećanja i da do mile volje olajava sve druge? Sve se to dade srediti, sestre slatke i braćo u Hristu; sada će vam čika Miša objasniti. Ako sva sredstva javnog informisanja nastave da o stranačkim aktivnostima izveštavaju kao da izborne kampanje nema, sve će biti u redu: šta zalužuje da uđe u novine i ostalo, neka uđe. Samo da se ne pozivaju ljudi da glasaju za ovo ili za ono. Sve redovno, kao da izbora biti neće. Imaće, dakle, priliku da lepo saopšte šta bi hteli, a šta ne; to bi u javnost otišlo ako bi bilo vredno pažnje; budalaštine koje im omogućava predizborna kampanja ne bi prolazile. Glasači koje to zanima bili bi mnogo bolje obavešteni; stranke bi se uzele u pamet, a javni interes bio bi mnogo bolje zaštićen.
Razmislite o tome.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
