Podsetimo se još: imali smo onu blesavu „zakletvu“ Žandarmerije u kojoj se Kosovo pominje u svakoj rečenici; imali smo i pevanje one himne JSO na način mučno sličan Legijinom smislu za svečanosti; imali smo na brzinu zataškane skandale sa pripadnicima Žandarmerije, od one jurnjave po gradu za Roćkom Milovićem, pa preko (i plašim se zbog) nezdravog zanimanja Uprave kriminalističke policije za izvesne slučajeve iznude, sve do ovog poslednjeg dvostrukog ubistva koje je prevršilo svaku meru (na stranu to što je osumnjičeni otkriven odmah, kao poslednji amater, a ovamo pripadnik MUP; to zvuči poznato). Sada kažu da će g. Dikić biti premešten na mesto pomoćnika direktora policije, što je indikativno: valjda direktor Veljović hoće da ga ima blizu sebe i tako ga lakše kontroliše.

Nije ovde problem u g. Dikiću, da se razumemo odmah. Problem je u tome što su Ministarstvo unutrašnjih poslova i Direkcija policije zanemarili svaki nadzor i kontrolu nad Žandarmerijom koja je postala izdvojeno i u sebe zatvoreno telo, sa sopstvenim sistemom vrednosti i – kazaću i to – sopstvenom ideologijom. Nekada, u doba dijalektičkog materijalizma, postojalo je MPV u vojsci: moralno-političko vaspitanje. Bilo je dosadno, plitko i mehaničko, ali efikasno: tačno se iz njega znalo šta se sme, a šta se ne sme; ovo poslednje naročito. U miliciji je to bilo još jednostavnije: znalo se samo od sebe, bez MPV. Jedinica za specijalne operacije imala je oficira bezbednosti koji je u redovnim i čestim razmacima podnosio izveštaje o stanju, moralu i raspoloženju, ali i naređivao prisluškivanje telefona po potrebi. Sve do prevrata od 5. oktobra, kad je prestao, pa smo tako imali oružanu pobunu kao prvo iznenađenje, a zatim još neka, mnogo neprijatnija, iznenađenja.

Čemu nas to uči? To nas uči da se takve jake i odlično naoružane formacije ne ostavljaju bez nadzora, pogotovo ako su izdvojene iz redovnog profesionalnog života MUP i svakodnevnog života stanovništva u kome se kreću. Mi ne znamo unutrašnji ustroj žandarmerijskih odreda i formacija. Imaju li oficire za bezbednost? Ako nemaju, zašto nemaju? Ako imaju – šta rade pa im se ovakvi skandali događaju? Čemu im služi komandant ako ne samo da ne primećuje ovakve stvari, nego ih još i podstiče? Odakle mu „Bog“, kad je već i Žandarmerija formacijski dovoljna da „čuva Srbiju“, a o Vojsci, ostatku policije i o BIA i da ne govorimo? Je li neko obavestio komandanta Dikića da je Kosovo otišlo (po nabavnoj ceni) još juna 1999, pod onim čadorom kod Kumanova i da je bolje ne zaklinjati se s njim u vezi? To je, građani, neka politika koja se meni nimalo ne sviđa.