Da jahati ili voziti treba trezan; da pucati treba po pravilima balističke veštine i da treba govoriti istinu – to su znali još Miroslav Krleža i Džef Kuper (klasik iz jedne druge oblasti). Poželjno je takođe da se ulicom hoda u treznom stanju, ako je moguće. Nije poželjno – niti je lepo – u gradski prevoz ulaziti pod dejstvom, pa onda maltretirati saputnike i majstora. Nije dobro, niti je lepo, zaspati u taksiju, pa da vas majstor onda budi ili čak nosi do vrata, što se dešavalo.


Sve bi to trebalo da se podrazumeva u normalnom civilizovanom čaršijskom svetu. Izgleda da grad Beograd ima izvesnu rezervu prema tim očiglednim istinama i da takođe ima melanholični pogled na ljudsku prirodu. Odatle višak regulacije kojemu su sve birokratije ionako sklone. Prvo je drug Đido zabranio prodaju alkoholnih pića posle 22 časa; sada je grad zabranio putnicima pod dejstvom da ulaze u gradski javni prevoz; čak i da hodaju ulicom, sve pod pretnjom globe od 15 do 30 hiljada dinara, kako čitam u novinama. Ispada da policajac pozornik može (možda i mora, nisam video tekst te uredbe) da pod pretnjom globe zatraži od sumnjivog pešaka da mu duva u to elektronsko ćereslo, taj Draeger.

Tu smo sada na jako zanimljivom terenu cestoredarstvenih propisa: za vozače znamo da ne smeju da imaju više od pola promila i to je u redu; ali, koliko treba da izduva sumnjivi pešak? Da li je osnov za sumnju to što pešak: mrmlja sebi u bradu; tetura se; sapliće se; obraća se nepoznatim prolaznicima; hoda „s obe strane šora“ kao Lala iz vica; sedi sa glavom u rukama okrenut svom unutrašnjem životu (što ne preporučujemo!)? Razumem da policijski službenik pozove Hitnu pomoć kad nađe pešaka koji spava nasred trotoara ili kolovoza (daleko bilo!); ali teturanje i grljenje bandera?

Znam iz iskustva da je noćna mora svakog vozača pijani pešak u mračnoj i kišnoj blatnjavoj panonskoj noći dok tumara po putu u cik-cak, sa naglaskom na cak, to jest ka sredini sokaka. Gori je jedino neosvetljeni kamion u toj panonskoj magluštini. Jednom davno je jedan moj drug – ličnost inače pribrana i racionalna, pilot civilne avijacije – tako prestigao pijanog biciklistu koji je vozio neosvetljeno biciklo s obe strane šora u Šajkaškom Sent Ištvanu jedne kišne i blatnjave noći, izašao iz auta i nokautirao ga ravno u šanac. Bolje za njega, rekao je kad se vratio u auto, ostaće živ.

Beogradske ulice nisu panonski mračne i maglovite; sve se lepo vidi. Beogradski su biciklisti uzorno trezven svet – za razliku od vozača, molim da primetite. Beogradski pijanci, čak i oni dobro urađeni, jako retko grle bandere, tu i tamo spavaju na trotoarima, još ređe na kolovozu i već to. U gradski prevoz ulaze, to je istina; sranja prave, i to je istina; ali globa ih neće od toga odvratiti – prekasno je u datom trenutku. Možda se svrha kažnjavanja postigne, kao kod vozača koji će da paze kad im jednom uzmu dozvolu na tri-četiri meseca, ali pešačka dozvola još nije uvedena – što ne znači da neće biti, pazite šta vam kažem. Nije to malo iskušenje: uplatiš u Trezor toliko za pešački ispit, platiš pešačkoj školi toliko, platiš dozvolu i obnavljaš je svakih pet godina, kojom prilikom opet uplatiš u Trezor.

Ima tu još praktičnih problema: kao prvo, nema svaki policijski službenik pri sebi taj Draeger, jer ne spada u standardnu opremu pozornika; formacijski ide u patrolna vozila Saobraćajne policije, čak ne sva; skup uređaj. Dok pozornik dočeka kolegu kojega je pozvao radio-vezom da mu donese uređaj, pešak se već napola otreznio. Zatim: policijski službenik mora pijanog pešaka da prekršajno tuži, što ume da se razvuče. Treba li da ga odvede u stanicu na trežnjenje do jutra, kao pijanog vozača? To su Rusi nekada radili, ali njihov je problem s time uvek bio veći od našeg; manje-više onoliko koliko je Rusija veća od Srbije.

Osim svega izloženog, to je i pitanje ljudskih prava – na kraju krajeva. Građanin ima pravo da se napije i dužnost da se pod dejstvom ponaša pristojno: dakle da ne pravi sranja; da gleda svoja posla, pa makar tu i tamo zagrlio banderu; da ne zaspi na ulici i da ne uznemirava svoje sugrađane. Ako policijskim službenicima (a njima samo još to treba, pored svega!) stavimo u zadatak da procenjuju je li neko spada ili ne spada pod tu nesrećnu gradsku uredbu – to neće dobro svršiti. Policajci su ljudi razumni, ali nikada ne možemo da isključimo mogućnost da neki nervozni ili nadobudni policajac počne od pripitog pešaka da pravi problem. Do sada su stvari bile jasne po liniji JRM (javni red i mir): trezan ili pijan, onaj ko pravi sranja po ulici ili javnom prevozu biva prekršajno gonjen; okolnost pijanstva nije bila bitna za biće prekršajnog ili krivičnog dela. Pravosuđu je savršeno svejedno da li je li delo ili prekršaj izvršeno pod dejstvom ili ne: izvršeno je.

Zašto, onda, stigmatizirati pijance koji samo hodaju ili teturaju ulicom? Razumem za vozače: oni pod dejstvom ugrožavaju opštu sigurnost, rukujući motornim vozilom koje je opasno oružje. Razumem za vlasnike vatrenog oružja koji svojim pijanim šenlukom ugrožavaju zdravlje, živote i imovinu. Pijanac bi trebalo da je ravnopravan građanin sve dok ne krši javni red i mir, dok ne ugrožava opštu bezbednost i ustavni poredak. Znam: ima arabijatnih, svadljivih i nepodnošljivih pijanih budala i od njih se užasavam; dosadni jesu, ali retko su i opasni. Ima treznih budala mnogo više, uostalom, pa se ne donose uredbe koje bi njih sankcionisale – a trebalo bi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.