Pravda je, kažu, spora; to znamo. Kažu i da je dostižna; možda. Kako kad i kako za koga. Narod kaže da svaka lija dolija; da lonac ide na vodu dok se ne razbije; da su u cara Trajana kozje uši; da svako pile nađe svoj lonac (to je govorio Duda Gostuški). Pitanje je samo kada. Legija je dolijao; dolijali su još neki, a neki drugi će takođe, pre ili kasnije; nadam se za našeg života, čitaoče.

Vratimo se sada u 2004. godinu, mesec maj. Ukratko: Legija se te noći, početkom maja, pojavljuje pred svojom kućom i hoće da se preda. Dežurni žandarm to javlja svom komandiru, ovaj komandantu Žandarmerije Guriju. Guri javlja svom ministru koji je na Zlatiboru. Ministar Jočić naređuje mu da Legiju odvede u kabinet Miroslava Miloševića (to je onaj načelnik Javne bezbednosti koji je kasnije bio disk-džokej na onom Fokus radiju) da ih čeka. Guri je svestan, kaže, da je to protivzakonito: trebalo mu je utvrditi identitet i predati ga u Centralni zatvor, jer je Legiju tada dužio predsednik sudskog veća Marko Kljajević koji za hapšenje saznaje tek sutradan. Guri, međutim, mora da posluša naređenje – ili bar tako misli u svojoj policijskoj glavi. Sad je kasno, ali – šta bi bilo da se oglušio o Jočićeve naredbe, odveo Legiju u CZ i obavestio predsednika veća? Identifikacija nije sporna: Guri Legiju poznaje lično. Bilo kako bilo, u Miloševićevom kabinetu skuplja se u dirljivom raspoloženju zanimljiva ekipa: Jočić, Rade Bulatović, Miroslav Milošević i – to Guri tek pre neki dan kaže – Legijin brat i supruga Aleksandra Ivanović. Lepo. O čemu se pričalo? „O bezbednosti porodice“, promrsio je Jočić u toj naknadno isfabrikovanoj službenoj belešci. Nije nego. Kad sam tih dana telefonom lepo molio Rada Bulatovića da kaže o čemu se pričalo, odbio je. Lepo sam mu rekao da će jednoga dana morati to da ispriča, pa je bolje odmah, biće mu lakše. Nije hteo. Zašto?

Zato što „društveni odnosi“ (da citiram jedno kasnije Bulatovićevo pravdanje zašto nije uhapsio Mladića kad je mogao) to nisu dopuštali. Setimo se samo mahnite kampanje DSS protiv DS, Dejana Mihajlova i drugih: oni su Legiju dočekali (da li primamili) kao ozebao sunce, sve verujući da će on sada raskrinkati prave ubice Đinđića i narkodilere iz Demokratske stranke. Primili su se kao saučešće, što kažu deca, na Legijine laži i bezobrazne konfabulacije: pašće nebo na Srbiju kad Legija progovori, ponavljali su deesesovci uz terciranje tabloida. Kad je progovorio, bio je to neuspeli pozorišni pirotehnički grom: nešto je slabo pucnulo i jako zasmrdelo. Legija je, kao je to lepo opisao Beba Popović, „sklopio glup pakt sa glupim ljudima“. Cela je stvar propala i sprcala se bedno, kao što znamo. Dejan Mihajlov priznao je na sudu da je lagao kad je rekao da će oni reći ko je ubio Đinđića ako Demokratska stranka neće. Sašu Tijanića niko se ne usuđuje da pita ko je to „platio pedeset hiljada evra Specijalnoj antiterorističkoj jedinici“ da ubiju Duću i Kuma u Meljaku; on je u „Utisku nedelje“ tvrdio da zna. Čak ni Olja Bećković nije uspela to iz njega da izvuče.

Sada imamo tadašnjeg nadležnog tužioca Vladu Jakovljevića koji tvrdi da su ga ministar Zoran Stojković i okružni tužilac Milovan Božović skinuli sa predmeta i obustavili istragu po krivičnoj prijavi LDP zbog Jočićeve službene beleške. Biće veoma zanimljivo ako se ta istraga nastavi tamo gde je Jakovljević stao. Tu treba saslušati Jočića, Bulatovića, Stojkovića, Gurija, dva Božovića (Milovana i Vladimira, tada Generalnog inspektora MUP; nisu u srodstvu) i Legiju; možda još neke. Nisam javni tužilac i ne znam kakva se tu krivična dela mogu naći, ali slutim: falsifikat službene isprave, pomaganje optuženom za teško krivično delo posle izvršenja dela, zloupotreba službenog položaja u cilju sticanja materijalne ili druge (naročito druge) koristi sebi ili drugome (naročito drugome); teška kršenja Zakonika o krivičnom postupku; krivična dela protiv službene dužnosti. Sve to iz razloga „političke borbe“, što reče Dejan Mihajlov. O ometanju pravde i da ne govorimo: na pitanje gde se Legija skrivao 14 meseci, nadležni funkcioneri odgovarali su da „to nije važno“; važno je bilo da Legija „ima poverenja u novu vlast“, pa se zato predao.

Nebo nije palo na Srbiju; Legija sedi u Zabeli; nenarodni režim Vojislava Koštunice, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika otišao je na đubrište istorije. Krivična dela o kojima je bilo reči sporo zastarevaju. Sve i da zastare, bilo bi korisno za narod, državu, tebe, čitaoče i mene da se već jednom rasvetli ta smrdljiva priča. Istorije radi.

Kad smo već kod istorije: digla se preuranjena i nezdravo euforična galama oko tog otvaranja dosije Udbe. Prekjuče je moj drug Basara bio s pravom skeptičan s tim u vezi. Dodao bih njegovoj skepsi neke pragmatične dopune: kao prvo, najveći broj dosijea iz sektora „unutrašnji neprijatelj“ preklasifikovan je na vreme u sektor „blizak stranim obaveštajnim službama“ i tako isključen iz one blesave uredbe iz 2001. o pristupu dosijeima. A taj zakonski predlog treba prvo dočekati, pa se onda radovati.