Za depresiju ima i te kakvih razloga, pa je čak i predsednik Josipović shvatio da treba nešto učiniti. Sazvao je u petak šarenu grupaciju svojih savetnika, ekonomista, javnih radnika i analitičarskog polusveta, ter im je izrazio svoju duboku zabrinutost glede i svezidbeno finansijske i ostale krize. Štaviše, predložio im je program od dvadeset tačaka za barem prvu pomoć. Da sad ne ulazimo u sve to; zadržimo se na onome što je običnom čoveku bitno.

Kao prvo, u Hrvatskoj se konačno došlo do saznanja da nikakve kontrole zaduživanja pojedinaca (a tek firmi…) nije bilo. Banke su znale, ali su ćutale, što je i bilo za očekivanje: kamate cure, ljudima plene imovinu i stanove, deložiraju ih i drže u dužničkom ropstvu. Ovoga trenutka oko 250.000 domaćinstava u Hrvatskoj na pragu je ovrhe (zaplene imovine, fendovanja kako se to u Vojvodini kaže) i čeka doboš pred kućom. Predsednik je, dakle, predložio da se ne plene stanovi veći od minimalno potrebnih (po članu porodice). Misli i da ne bi trebalo pleniti šporete, frižidere i veš-mašine sirotinji. Predložio je i uvođenje privatnog bankrota za pojedince, što će zahtevati debele promene privrednog i civilnog zakonodavstva („Ja sam bankrot, mama!“ zavapio bi Džoni Štulić). Kumulativni rast kamata na kamate Ustavni je sud – posle protoka previše vremena – ukinuo kao kamatarenje (lihvarenje), što je za mnoge bilo prekasno.

Sve je to lepo i fino, mada donekle zakasnelo, a ne znamo ni hoće li banke, korporacije i država poslušati te razumne, ali tek samo utešne savete. Procenjeno je da je prekasno: Tuđmanov san o „200 bogatih obitelji“ ostvaren je; svaka od tih tajkunskih familija ima neograničen broj rođaka, kumova, prijatelja i ljudi kojima su dužne uslugu. Tajkunska pretvorba i privatizacija okončane su još za Tuđmana; natrag nema. Sve što je nešto proizvodilo uništeno je klanjem bika za jednu šniclu; Hrvatskom vladaju uvoznici i dužnici, umesto izvoznika i poverilaca; misli se na velike dužnike, jer malima smesta oderu kožu s leđa. Zvuči li poznato?

U takvoj situaciji naravno da desnica jača i sve je glasnija; desnica uvek ima jednostavna rešenja, a kapital u trenucima krize spontano se kreće na desno. Sada se Hrvatskoj kao glavni problem nudi ćirilica u Vukovaru: braniteljske udruge i generalski zborovi (sve sami bivši legionari i šoferi) vrište na sav glas, mada je ćirilica – kažu – drevno hrvatsko pismo, kao što znamo. Crkva u Hrvata uznemirena je i traži nove gumene kosti da ih baci vernicima na glodanje: zdravstveno vaspitanje, veštačka oplodnja itd.

Ne pomažu više ni pobede nad Srbijom u fudbalu; vrag je odneo šalu.