Policija je bila hrabra i požrtvovana, ali očito iznenađena. Jedan učesnik Split Pridea nosio je transparent na kome je pisalo „Volim Srbina“, a jedna učesnica „Volim Slovenku“; šta ćete više? Dobro su i prošli…

Onda je ambasadorka Holandije u Hrvatskoj Stela Roner Grubačić, koja je bila došla u Split da pruži podršku, pobesnela – s pravom. Njoj su bili obećali da će stvar proteći mirno i uz najveće mere bezbednosti, a umalo da joj razbiju glavu. Vratila se u Zagreb i izjavila da će Holandija tražiti stalni nadzor nad Hrvatskom tokom procesa pridruživanja EU koji je pri kraju. Ta izjava nije bila baš najbolje primljena, a nju je neko u medijima nazvao „četničkom kurvom“ (udata je za Beograđanina). Ko se seća, Stela Roner bila je devedesetih godina ataše za štampu holandske ambasade u Beogradu, ona lepa plava cura koja je zaista herojski pomagala nezavisnim medijima da prežive i bila je uopšte lafica – što je i ostala.

Onda je za prekjuče (subota) zakazana zagrebačka parada ponosa. Vlada Jadre Kosoruše shvatila je da je vrag odneo šalu i podviknula policiji. Nešto preko dve hiljade ljudi moglo je da se okupi na Trgu žrtava fašizma i da prodefiluje centrom grada, preko Jelačić-placa pa do Zrinjevca gde je održan koncert; sve bez ijednog problema. Pokazalo se – što bi mogla biti pouka i našoj policiji – da se sve može, ako ima volje, ljudi i para. Policija je prvo obavila izvesne diskretne preventivne radnje o kojima možemo samo da naslućujemo kakve su bile; onda je zasitila spoljni prsten obezbeđenja agentima u civilu, tako da je grad bio pun zdravih mladih ljudi sa slušalicom u uhu. Specijalna (srpski: interventna) policija držala je unutrašnji prsten obezbeđenja oko kolone, u punoj opremi. Da bi stvar bila shvaćena ozbiljno, načelnik Policijske uprave zagrebačke hodao je u koloni. Privedeno je 17 lica, zbog dobacivanja, homofobnih transparenata i sličnog. Karakteristično je da su skoro svi političari – osim HDZ i ostalih desničara – podržali tu manifestaciju, ali su većinom imali druga posla baš u subotu. Pojavili su se Vesna Pusić i Radomir Čačić iz HNS, ali i veliki broj javnih ličnosti od integriteta i ugleda. Crkva se naravno namrštila – u raznim nijansama: od izravnog govora mržnje, preko licemernog prenemaganja, pa do opreznog razumevanja malobrojnih liberalnih sveštenika. Čak se i preosvećeni Jovan, mitropolit zagrebački, ljubljanski i vascele Italije (nekada zvani „Jovan bez zemlje i vascele Italije“, kad je odmah 1991. podvio rep i ostavio pastvu) osetio pobuđen da primeti kako bi tim grešnicima bolje bilo da demonstriraju po pustim selima itd. Valjda da podignu natalitet, ako sam ga dobro shvatio, ali mi se to onda čini malo protivrečnim, ako me razumete. Sve je, dakle, proteklo iznenađujuće dobro; HDZ je progutao žabu, podrignuo i sada se hvali da je Hrvatska, eto, zrela za Evropu i da šta sad ta Stela Roner Grubačić hoće? Iste te subote, prekjuče, bila je parada ponosa i u Beču, desetak hiljada učesnika, bez problema. Onda je neko sa portala Index.hr zaključio da je Split nekako više nalik na Beograd, a Zagreb na Beč; vi sad vidite šta ćete s tom opservacijom.

Ne ulazeći u meritum spora, jer spor ne vidim (uveren sam da svako ima pravo da simpatiše koga god mu drago i podržavam ih), ne mogu da odolim a da ne primetim koliko su homofobi svih zemalja slični. To me zapravo najviše i brine. Jedan moj zagrebački prijatelj veli da za gejove i gejke (kako ih zove Staša Zajović) inače ne mari, ali da kad vidi ko je protiv njih – odmah mu budu draži. Kako da čoveku ne budu simpatični dečki i cure protiv kojih na zadnje noge ustaju licemerni popovi (pedofilija im ne smeta), ekstremni šovinistički desničari, neonacisti, fudbalski huligani, ulični i intelektualni ološ i slična gamad i nesoj? Mora biti da to nije bez neke. Te gejove i gejke optužuju da su „agresivni“ (Andrija Hebrang iz HDZ), a oni ni jedan kamen nikad bacili nisu, niti svoje seksualne preferencije nameću drugima. Pre će nekako biti da homofobi svih zemalja imaju zajednički problem: netrpeljivost i mržnju prema svakome ko nije isti šljam kao oni. Zato ih i nazivaju fašističkim ološem. Seksualna manjina tu sada polako zauzima mesto koje još imaju etničke, rasne i verske manjine, do nedavno i političke manjine (nadam se!). Tu valja biti na oprezu, jer ako im uspe sa seksualnom manjinom, vratiće se oni na progon etničkih, rasnih i verskih manjina – bez brige.

Nije, dakle, reč o homoseksualnosti. Reč je o ugnjetavanju svake manjine zato što je manjina: Fašizam, jednom rečju.