Pevaj, sestro!

Pomenuta Tanja Savić (guglovala sam pa sad znam ko je), baš u vreme sajma, dobila je ekstreman prostor u svim medijima. Zašto? Jer je izvređala novinare. Ta priprosta mlada žena, kao i mnogi drugi iz njene branše, i bez skandala ima zagarantovan javni prostor jer je, navodno, popularna. Ne znam gde i kome. Da nije predstavnike medija nazvala narkomanima, bednicima koji nemaju ni za piće i paćenicima koji „kleču“ pred njom za intervju, mnogi, uključujući i mene, teško da bi znali da postoji. Ali, televizija i štampa na kraju te prisile da vidiš i čuješ i takve. Sumanuti Ekrem Jevrić više prostora dobije jednom glupošću koju napravi, nego svi predstavnici kulture, zajedno, u istoj godini.

Glupost je poželjna otkad je pamet opasna. Jasno. S budalama nema rizika da će celoj naciji otkriti nešto što može da otrezni, zamisli ili probudi. Ne. Oni će se jednostavno glupirati i zabavljati sebi slične.

Ali dok se narod smeje, glupost im prodire u pore. Glupost je prelazna. I zarazna. Ti što ne znaju ni padeže, a stasavali su po kafanama i šatorima uz magistrale umesto u školi, po direktivi prevaspitavaju javno mnjenje već dugi niz godina. Samo se sada koncept zaoštrio do kraja: urednici srpske svesti rešili su da prostota poništi kulturu do kraja.

U istoj nedelji, dakle, spisku institucija slobodne misli koje nestaju pod cenzurom i izgovorom da su „nekomercijalne“, posle Utiska nedelje, Sarapinog problema i drugih, dodali su Kažiprst. Zašto? Verovatno stoga što umesto da ugoste pevaljke s „novim projektima“, pa lamentiraju o nastupima po švajcarskim rupama, vanbračnim aferama i sličnim imbecilnim temama, autori su se trudili da osvetle našu stvarnost. Svetlo je ugašeno i za postojanje Oktobarskog salona. Instituciji srpske kulture, na kojoj su više od pola veka autori mogli odmeriti svoju misao i delo sa svetom, ukida se budžet. Poruka je: odmeravajte se bijenalno.

Razmišljala sam o tome potpisujući novi roman prošle nedelje na sajmu. Sajam knjiga nije u opasnosti dogod je tržišne prirode. Sačuvaće ga trgovci i izdavači. Ali, je narod anesteziran glupošću došao dotle da ga zaista ne interesuje ništa više osim sevdaha zanjihanih grudi i zadnjica iza kojih krešti neko. Evo malog primera: nekad su izdavači kalkulisali trošak pokradenih knjiga tokom sajma. Knjige su, uglavnom, „bespovratno pozajmljivali“ studenti i oni kojima je knjiga ostala svetija od zgrtanja para u životu. Poslednjih godina krađe je sve manje. Šund se prodaje odlično, a dobre knjigo niko ni da ukrade.