Tačnije, o prirodi hipokrizije srpskog društva.

Nije kazao Šešelj, nego sami ovdašnji. Nije se ovde reagovalo na Šešeljevo kazivanje, nego se Šešelju ukazivalo da se niko ne okomljuje na kazano. Time se pokazalo najmanje jedno: da Šešelj ovde ništa ne duguje, a da su mnogi ovdašnji nešto mnogo dužni Šešelju. Reagovanja značajnog dela Šešeljevih neistomišljenika upadljivo se ne bave ni žrtvama niti ratnom problematikom. O zločinima, u kontekstu Šešeljevog slučaja, nema nijednog komentara. Udarne reakcije neistomišljenika najednom su ode „Šekijevoj genijalnosti koja se graniči s ludilom“, pametovanje nad njegovom leksikom, sintaksom, logikom, analitikom, etc.! Da umreš od smeha, što reče Šešelj podražavajući ho-ho-ho-smeh Deda Mraza. Pa jesu li to isti oni ljudi koji nas decenijama plaše Šešeljem strašnim i radikalima? Tako ste, samo nedelju dana pre statusne konferencije – recimo, na uglednim blogovima gde se glatko može popljuvati svatko, a najviše stoletni patrijarh, mrski nacoš Koštunica, te nedostojni Tadić i suvišni Čeda, tim redosledom – mogli da uživate u preventivnim šlihtajućim komentarima o čojstvenosti kandidata Nikolića. Mislim da je i za samog kandidata Nikolića ovo bilo baš veselo iznenađenje, jer su ga isti komentatori prošle godine optuživali za nikad procesuirane „zločine“ u Hrvatskoj?!

No, sve je to dečja igra, dakako začudna, očekivano u javnosti nekomentarisana, no ipak sitnica kada se uporedi s velikom feštom i igračima koji u njoj učestvuju posle dva Šešeljeva procesna dana u Hagu. Gro ljudi koji su svoje raznolike karijere gradili na oštrom oponiranju Šešeljevim idejama o Srbiji s granicama Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica, o tome nič, dočim javnosti šalju dvosmislene, a Šešelju nedvosmislene poruke. Reklo bi se, sublimirajući oba tipa poruka, da je poenta sledeća: „Dragi Vojo, aman čoveče, šta ti je Laufer javio – javio je, dosta o tome, nemoj više ništa da pričaš, a mi ćemo ti se lepim rečima odužiti, i oprosti nam sve grehove naše, kao što i mi opraštamo tebi i ne uvedi nas u iskušenje nego nas izbavi od premudrosti tvoje kojom nas đuture stežeš u šaci, amin. Post skriptum: Pa, nismo te mi ni oterali Hagu, sam si otišao, pa nije u redu da se na nas ljutiš. Srdačno Tvoji…“.

Ostalo je nejasno jesu li sada, posle sličnih reakcija političkih protivnika, svi razumeli koliku je stvarnu uslugu Šešelj učinio svojoj stranci, i sebi naravno, ovim procesom, bez obzira na patriotski sadržaj, bez obzira na bilo šta što će reći – a isključivo s obzirom na cenu onoga što neće reći? Šešelj se, i tu mu valja skinuti kapu, pokazao maestralnim igračem, ali ne toliko sa „hašlijama“ koliko s promašenim „dosmanlijama“. Iznenađujuće munjeviti i skoro nevidljivi „šah-mat“ zadao je vojvoda od zarđale kašike svojim omiljenim protivnicima, ignorantskom demimondu, koji ga je prezirao koliko i on njih, a koji su se samoproglasili za avangardni „mejnstrim“, pošto im je nivo genijalnosti postalo „presretanje“ Bagzija u mraku advokatskog-alo posrnuća. Doakao im je vlastiti žanr, i ima tu neke pravde. Da ne bude zabune kad pristojni ljudi, na primer, prave razliku među kontroverznim „svedocima“, nema intimiziranja prema nadimcima. Pristojni ljudi kažu da je razlika samo i jedino u obavezi pravne države da zaštićenom svedoku garantuje puni integritet, u zamenu za pošteno svedočenje. Pod uslovom da je država pravna.

Dakle, ne znam da li je Šešelj „rasturio“ i da li će rasturiti do kraja procesa Haški tribunal, sve je moguće (B. K. Vučo tvrdi za NIN da je „sudija na statusnoj konferenciji podilazio Šešelju, a suđenje je ličilo na cenkanje“. To je jedna od izjava iz stručnog dela javnosti koju nisam uspela da razumem). Ali, svakako je navukao na tanak led službene abronoše, jer ko je sa šegrtima tikve sadio taj se majstoru pokazao nedoraslim. A „Šeki“ se pokazao majstor, zaključili su i domaći i strani haški hroničari.