Ne volim kada rđavi ljudi potcenjuju inteligenciju dobrih, stoga pišem o motivima, jer se po motivima zbog kojih radimo određene stvari, ponekad naizgled slične, u suštini počesto razlikujemo kao hlorofil i buđ, kao bistri potok i ustajala bara. Ova gotovo biblijska tema o motivima, po kojima se dobar i loš razlikuju i kada daju milostinju i kada prinose žrtvu, jer su im pobude suprotne, ovde neće moći da se ne znam koliko razradi, jer prostora je malo, tema opsežna, a ćar od jedne takve teme za vlast, ljude oko vlasti, secikese i reklamoždere – nikakva. Reći ću zato tek ponešto, zarad nekih od čitalaca koje to zanima. Pišem o motivima, i otud što nemam motiv da pišem, recimo, nebuloze o tome kako je Guča bila centar Srbije i glas naroda, ergo, glas Boga, zaboravljajući da sam istu Srbiju koliko dan pre Guče centrirala na Kosovu, gde je dan posle gučanskih bahanalija i najneukusnijeg skupljanja političkih poena, korotni Goraždevac tugovao za ubijenom decom, koju su još neidentifikovani smradovi poubijali dok su se na slobodnom i demokratskom Kosovu, kupala u reci. Oni koji su kada se masakr u Goraždevcu odigrao imali debelog motiva da od toga prave medijski spektakl u Beogradu, imali su ove godine isto tako debeo motiv da patetično overavaju srpstvo u Guči . A da spektakl bude prilagođen prestoničkoj ni krivoj ni dužnoj Guči, pobrinuo se Orkestar za svadbe i sahrane Goge Brege, jer je Ceca valjda na zasluženom odmoru. Tako je bar naziv orkestra bio most između sutra i juče Goraždevca i Guče. Ovde stavljam tačku za one kojima se ovaj pasus učinio baš gotivnim i kojima nije jasno kako nisam motivisana da pišem o toj političkoj amaterskoj guči-muči kad sam baš, baš, dapače i unatoč.

Nemam baš nikakvog motiva ni da pišem kako je Guča naša poslednja stanica na putu za pakao iz kojeg bi nas tako slatko izveli kvalifikovani mrzitelji Guče, al, ne mogu, jerbo im se na putu isprečila gromada u liku V. Koštunice. Pa onda mrzitelji Guče, u nekom fensi krajoliku krckaju svoja grešna bogatstva, dok vi krckate kikiriki.

Eto na primeru Guče, demonstrirala sam šta znači nemati političkih motiva da bi se pisalo o nečemu. I to ne bi bio nikakav presedan, jer se o raznim fenomenima, vidite, može pisati a nemati političkih motiva. Ali u Srbiji pisati, a nemati bar motiv za ubistvo jedne ili druge Gučijeve kolekcije leto-jesen 2007. znači pretvoriti samog sebe u trubu, u gubitnika ili sumnjivo lice u očima onih kojima je osmatračnica novinara i inih piskarala radno mesto. Zameraju vam sa svih strana da ste izveli nedovršenu diferencijaciju unutar vlastitog vrednosnog sistema. Psihološki profil: Ne ispoljava zadovoljavajuću količinu mržnje ni prema jednom političkom ideologu. Ne ispoljava dovoljnu količinu servilnosti da bi reklamirala bilo koju polit. ideju, ili detergent za pranje rublja. Ako i nakon tih dijagnoza i dalje ostanete nemotivisani, no pišete kao da ne verujete u mit o pruzi Šamac-Sarajevo, koja je navodno izgrađena masovnom motivacijom omladine od strane kompartije (bio tamo i moj ćale i video Tita), postajete društveno nesvarljivi. Ovi sa osmatračnice počinju da vas svako malo testiraju, da li ste i koliko pozitivni ili negativni na njihove viruse i bakterije.

Nemotivisanost da ispisujete veru u idole reformi i pećine, u starmale japijevce kojima je poverena država kao što se kliker poverava osnovcu, nespremnost da poletno participirate u svetoj vladajućoj birokratskoj porodici bez svojstava, bez DNK, bez otisaka prstiju – sve vas to svrstava u red najgorih jeretika. U toj fazi nemotivisanosti motivisanima delujete već maligno. Tada vam šalju razne emisare koji se brinu od čega ćete živeti ako uporno ostajete van sistema. Vi kažete, nekako ću se snaći, a mislite: Kako su emisari sistema postali emisari, a vi tek gubitnik tranzcije, a krenuli ste iz iste tačke, sa istim motivom, istim ciljem? Na mnogo načina se postaje emisar sistema. Samo jedan je način kako se postaje jeretik u navodno demokratskim sistemima. Kada prvi put uočite i kažete da promene nisu demokratske, već silikonske, pa da nemate motiva za nadgradnju takve baze. Za to vreme motivisani novim demokratskim poretkom slave svog Botoksa, guraju se među sportiste i pevačice, opanjkavaju međusobno vašu miroljubivu distancu, i dive se novim liderima, poslovično odabranim negativnom partijskom kadrovskom selekcijom. Među emisarima ima i onih motivisanih da „regulišu“ medijsku sferu.