Čovek kao on

U ponedeljak je u Hrvatskom društvu pisaca obeležena sedamdeseta godišnjica od rođenja Arsena Dedića, jednog od najznačajnijih umetnika ex-jugoslovenske scene. Umetnik koji je kulturu naroda hrvatskog i srpskog govornog područja, ali i slovenačkog i svih drugih na kojima je stvarao, i u kojima je prevođen – zadužio kao malo ko drugi. I mada se čitave nedelje ne uspevam odlepiti od te teme, kao što se mnogi od nas, celoga života ne uspevaju odvojiti od njegove poetike, sada kada bi ovaj mali novinski prostor trebalo posvetiti toj godišnjici koja tiho, i previše tiho promiče u Zagrebu, shvatam da je preteško pisati o Arsenu, a ne iskliznuti iz standarda koje je zadao. Stoga, evo, tek nekoliko marginalija koje dopisujem uz njegove stihove. Jer, „čovjek kao on“ jeste onaj zajedljivi apriorni korektiv koji vam se nežno naruga, srećom, i pre nego što uspete iscediti neku patetičnu adolescentnu misao o njegovoj veličini i neponovljivosti, kako to većbiva u sličnim prigodama, ma koliko ona u biti bila istinita, iskrena i tačna. Čovek kao on, Arsen u originalnom omotu, autoironičar bez poze, eksplicitan do egzaktnosti kao kakva personifikacija pitagorejske sprege savršenih brojeva i muzike, a opet sav u trotačkama, tankoćutan, naporan i fluidan. Čas opasni zavodnik, čas bleda avet zaveštana svojim partiturama, snovima i rukopisima i sve to, pazite, bez patosa, kao ćudljiva primadona kakvog začaranog prašnjavog teatra u kojemu je šmira zakonom zabranjena. Nema drugog Arsena do Arsena. Takvog da vas iz skromnosti, one mudre, gospodske, svojstvene starim Dalmošima, unapred ućutka odmahujući rukom u znak negodovanja i tada kada biste samo da iskažete najdublje poštovanje. Držim da neke stvari danas izgovaramo zato što ih je on napisao, da neke emocije uspevamo sebi objasniti jer ih je on prepoznao i opisao sa takvom preciznošću, držim da su mnogi dalmatinski gradovi postali „naše bolnice“ jer ih je on sugestivno učinio lekovitima, bilo da je rečo šibenskoj jugovini ili nežnosti onih ušuškanih postaja zaboravljenih mestašca u kojima je vreme davno stalo.

I kada „pjeva pjesnike“, bira iste takve osobenjake kakav je sam, pa se nekada ne uspevamo razabrati u štivu i odvojiti Dedića od Okudžave, Prevera, Cesarića, Brela, Aznavura, Ujevića i toliko druge mu sabraće. Silnim je nagradama ovenčan, ali pričati o njima ne paše uz Arsena. „Kod nas su me zasuli nagradama, čim me vide odmah me okite“. Kao što se o njegovom ogromnom opusu teško da pisati na malom prostoru. Letos, ako se ne varam, u dvorani Lisinski napravljen je pokušaj koncerta koji bi obuhvatio Arsenov kompozitorski rad bez kojih brojne pozorišne predstave, televizijske serije i drame ne bi bile to što su. Komponovao je za mnoge avangardne evropske teatre, nastupao na najznačajnijim muzičkim pozornicama sveta. I nakon svega toga kao i pre, on postavlja svoje antologijsko pitanje: „Kome ja to pjevam?“ I odgovara tako da više nema dileme zbog čega nam neprestano izmiče: „…Nikada onima koji me prisvajaju, ni onima koji me razumiju, ni onima koji misle da sam njihov, iako bih mogao pod pijeskom i kožom mora dodvoriti se podesnom baladom i na prohladnoj predvečernjoj terasi pod lozom, ali ja ipak moram ponovo uzmicati i većsam na lijevoj strani svoje strane, ovog svijeta, ovog života, ljubavi, smrti, prijateljstva. Na lijevoj strani svoje generalne linije, na lijevoj strani sebe i države…“

Devedesetih godina prošlog veka najtežih u našoj prošloj državi u našoj prošloj zajedničkoj povesti, tada kada su mnogi pokazali svoje majmunsko dotad skrivano lice, Arsen je ostao sam u svom „otmjenom siromaštvu“. Njegov nenametljivi podsmeh ratnim ali i kvazieuropejskim profiterima toliko je ubojit da para sluh, ne da se zaboraviti, i dopušta duhu da makar na tren trijumfuje nad društvenim parazitima:“Dolaze ratni profiteri, kupuju srce, kupuju krv, nadiru strašni amateri, u trulom voću truli crv. Dolaze ratni profiteri, kupuju povijest, kupuju mit, njihovi sinovi i kćeri većberu užasni profit…“ Arsen je nedovoljno ispričani dokaz da se i u najtežim vremenima da ostati čovek iz sasvim osobnih, nimalo javnih, neprofitnih razloga. Zato jer drugačije i nije moguće kada su mrtve gitare prijatelja. Ko stoji iza Arsena? Ha! On piše: „Iza jednih je nacija…iza jednih je mafija…iza jednih su žene… tko stoji iza mene?“ Ne želi nastupati, i nikada to ne čini u političkim emisijama. Nema želju putovati u inostranstvo. Ma dajte, veli u jednom intervjuu: „Sad imam neki nastup u Zaprešiću i pitao sam kuma koliko imamo do Zaprešića. Pa zatim nastup sa filharmonijom u Črnomelju, majko moja. Pa opet probe, koncerti…“

Črnomelj, Zaprešić, Perković.. toponimi Dedićeve poetike. Arsen. Balada o neprolaznosti.