Budući da je nemoguće poverovati da se sve ovo dešava i da na sve što se dešava sada bi još trebalo ozbiljno da se svađamo dal’ smo za šesti ili nulti princip jednako besmisleni i lišeni svake principijelnosti, i budući da mi je nemoguće prihvatiti da mi koji sve ovo gledamo stvarno uzimamo u ozbiljna razmatranja, u analize i sinteze sav taj politički paramecijumski treš, pošteno razmislivši šta bih imala da dodam, a da se ne nadovezujem na tu lošu beskonačnost, jedino što ima smisla je ovaj uvodni „hip-hop“ pasus, naravno ukoliko ga urednik ostavi u tekstu. A mogao bi da ga ne ostavi jer se u njemu pojavljuju tzv. ružne reči. Ali ja držim da su ove ružne reči ovde i za ovu priliku zapravo kredo pristojnosti i estetike. Ne tražim pri tom pravo da necenzurisano ispisujem „ružne reči“ zato što ružne reči izgovaraju i političari ili elitni novinari u elitnim emisijama, koje se posle štampaju u elitnim izdanjima elitnih izdavača, oni mi nikako nisu ni uzor ni opravdanje, u onoj meri u kojoj njihova upotreba ružnih reči najčešće predstavlja vrhunac antiestetike, destrukcije i primitivizma. Tražim pravo na ružnu reč, kao ljudsko pravo, kao građansko pravo na primalni politički krik, kojim bi se nadjačala kakofonija neviđene drskosti, nepristojnosti, zavitlavanja sa pravnom državom, građanima, narodom, susedima, žrtvama, sa elementarnim zdravim razumom svakog čoveka. To pravo je izvojevao još onaj ujevićevski krik sa krovova, ali još više francuski pesnik Rembo u svojim antologijskim stihovima: „Kurate te soldateskne šale su me vrgle vragu“! E, došli smo do te tačke u kojoj se kroz tzv. demokratsku prizmu prelama hoćemo li svi zajedno biti vrgnuti vragu polit-soldatesknim šalama, ili ćemo im uputiti vrlo ubedljivu smernicu za dalje delovanje osmišljenu u psovci, koja ne može biti ružna reč, onda kada lepe reči više nemaju nikakvo značenje.

Ako neko misli da je lepše čitati mudre besede branitelja šestog ili nultog principa, ili zapenušane mrzitelje jednog od ova dva – o kad moram tako da ih nazovem – principa – žao mi je. Mislim da naša odgovornost danas leži u tome da zastrašujućem političkom nečinjenju i zamlaćivanju budemo ogledalo, a ako se oglednu u našem viđenju njihovog delovanja onda, za ime sveta, mogu li videti išta osim psovke? Samo psovku čujemo na ulici, u prodavnici, u školi, na pijaci, u rudniku, na fakultetu, u redakcijama. Psovka kao poslednje verbalno sredstvo poslednje je pribežište svakog ko ne ostaje ravnodušan na tlapnje gladnih, izigranih, obeznađenih i otupelih građana Srbije. Na sve o čemu više ne vredi trošiti reči, samo za poslednjih nekoliko dana dodajte raspravu (vrana vrani oči ipak vadi) davno prošle, prošle i tehničke (sadašnje) vlasti oko toga zašto tek sada optužnice za pare sa Kipra, dodajte tome obesmišljavanje procesa za ubistvo premijera, ma za bilo koje ubistvo, dodajte rasulo u medijima oličeno u gomili nepoznanica oko vlasnika i političkih uticaja koje sprečava da do običnog medijskog konzumenta ikakva logički povezana istina o bilo čemu dopre, dodajte tome da se naša buduća vlast bavi isključivo principima kojima tapaciraju buduće fotelje dok se čitav svet bavi našom državom, na korak do konačnog rešenja Kosova, dodajte sve što vam padne na pamet i šta ćete reći, ukoliko niste debelo plaćeni da sve to tumačite kao normalne političke procese koji se, bože moj, ne dešavaju samo u Srbiji već i drugde. Znamo da se dešava svuda svašta ali od toga nam neće biti bolje, a osim toga, nije mi poznato da se dešava ovako amaterski providno i neprikriveno. Ne razumem kako ti ljudi s vrha mogu da pogledaju u oči bilo koga, nas ovde, ili svoje strane partnere koji ih posmatraju, verovatno, kao vrlo egzotična bića.

Vodeće demokratske partije, dodirnuvši samo dno politike linije manjeg otpora, sada u taj trend linije manjeg otpora uteruju celu naciju, sve što štrči je retrogradno, nije u trendu, i treba ga ili uništiti ili prosto prenebregnuti. I zato njima samo psovka, golema psovka. To je način da nam ne upropaste svaki novi dan. Lepo kaže splitski bend „TBF“ (The beat fleet): „I nema digniteta, nema poštenja, oče naš i zdravo marija su cena oproštenja, i nema općeg dobra samo vlastita torba… jer su rođaci u istoj stranci, ista banda, a mi smo stranci u vlastitoj zemlji zbog ljudskog šljama lipa naša silovana… Heroji, ne trebaju nam puške ni pištolji samo čista srca i ničeg se ne boj“.