Jedino je Vučiću Čak Noris rekao - Rispekt! 1Foto: Medija centar Beograd

Đavola bi Srbija pobedila Portugal i plasirala se na svetsko prvenstvo sa tendencijom da tamo bez većih problema trijumfuje – izveštavaju naši mediji – da se Vučić nije sastao sa fudbalerima, obećao im pare, ulio golemo samopouzdanje, razmenio poglede i reči ljubavi sa Piksijem, kojeg je upravo on znalački predložio za selektora fudbalske reprezentacije.

Politički analitičari smatraju – u jutarnjim programima nacionalnih televizija – da nije Vučića, vraga bismo se mi kurčili sa punim kolicima u Lidlu, vozili auto-putevima u skupim automobilima i uživali u porodičnim odnosima punim ljubavi i međusobnog razumevanja, već bismo pred praznim prodavnicama stajali u dugim redovima kao onomad građani Sovjetskog Saveza, da nam natoče dve deci rakije, pa bismo se onda kozjim stazama vraćali u svoje stanove da pretučemo ženu i decu, koji su pojeli sve ćufte što su ostale od ručka.

Javni medijski servisi pojašnjavaju: da nije predsedničke mudrosti i vidovitosti, na području Beograda na vodi ne bi nicao moderan grad, već bi se u toj donaprednjačkoj džungli rojili pacovi, divlji psi i izvesno novi oblici života, možda i razne čudovišne, ogromne životinje, koje bi – poput Narodnih patrola – gazale ulicama Beograda i proždirale njegove žitelje.

Da nije predsedničkog nepatvorenog patriotizma i vojnog ojačavanja – vojni stručnjaci tvrde – ne bi sada Srbija bila u ofanzivi i nameračila se da stavi pod kontrolu teritorije koje su joj nepravedno izmakle tokom devedesetih, već bi nas sa svih strana pritisli „vekovni neprijatelji“: Makedonci bi kontrolisali Surdulicu, Albanci Vranje, Mađari bi došli do Bačkog Gradišta, a Bošnjaci umarširali u Čačak.

Da je nenarodna opozicija na vlasti – čuje se u skupštini – ne bi samo Vijetnamci bili ovde robovi, već bi to bio svaki pošteni građanin Srbije.

Da je Đilas na vlasti – zna se – on bi obilazio kuće i stanove, i na Mauricijus odnosio našu ušteđevinu i porodično srebro.

Da nije našeg predsednika – ne bi po našim fasadama bili murali Ratka Mladića već Nataše Kandić i Sonje Biserko…

Malo karikiramo, ali, nažalost, ne preterano.

Režimska je propaganda već godinama u procesu nekontrolisanog ubrzanja, pa budalaštine koje danas slušamo samo pre dve-tri godine delovale su ipak nemoguće.

Granice se neprestano pomeraju, i tek ćemo se se kojekakvih čuda – kao da su izašli iz pera najmaštovitijih pisaca – nagledati i naslušati u budućnosti.

Ovo neće i ne ume stati.

Nasuprot, u toku je nadmetanje ko će kamen baciti dalje, više i jače.

I nije sigurno da li će se naprednjačka propaganda zbog ubrzanja nekada i razlupati ili ovo može da traje doveka – ljudska glupost i prostakluk nemaju granice, odavno je to poznato.

Poznato je i da kriminal ne zna stati: kada neki nezajažljivi buzdovan makne recimo deset miliona evra, neće se povući i čitati filozofske knjige, već će želeti da ide dalje, da proždere sve oko sebe.

Kada je, 2012. godine, započeto sistematsko stvaranje Vučićevog kulta ličnosti, neki su bili skeptični prema uspehu te kampanje: tvrdili su da je nemoguće stvoriti kult od nekoga ko zapravo nema ličnost.

Pokazalo se da su bili optimisti, i da je na ovim prostorima – gde ljudi veruju da će ih krst na retrovizoru spasiti saobraćajne nesreće, ikona u dnevnoj sobi obezbediti da deca završe fakultet i zaposle se u javnom preduzeću, a „beli listići“ doneti demokratiju – od svake šuše moguće napraviti visokopoštovanog velikana.

Da su ovako predano i bestidno radili na njegovom imidžu, i Paja Patak je mogao postati neprikosnoveni državni lider.

I Sofronije, Lajavi krelac.

Pogotovo ako su se toj propagandi i pratećoj astralnoj halapljivosti suprotstavljali samo retki, koji su nadrljali sa svih strana, dok su drugi gledali kako da u „novonastalim okolnostima“ ušićare, na različite načine.

Uspeh Vučićeve propagande zasniva se ne samo na njenoj bezobalnosti, ne samo na kolosalnoj količini laži i predškolskih mitova, već i na dobro organizovanoj korupciji jebene elite.

Kada su naprednjaci raspisali konkurs za korupciju, napravili su se džinovski redovi, kao onomad u Sovjetskom Savezu.

Većina ih je namirena, a eno, još mnogi strpljivo čekaju u redovima.

A beg nije cicija.

Pisaće se sigurno nekada knjige o „izdaji elite“ u Srbiji.

Kako su doprineli, aktivno ili ćutanjem, da nam se na kosti natakari najgori ološ, kriminalci i drkadžije.

I da mlađe generacije odrastaju verujući da je normalno da što si veći bilmez i licemer – to imaš veće šanse za uspeš u životu.

A u međuvremenu su vicevi o Čaku Norisu, brkatom glumcu iz trećerazrednih filmova, postali naša realnost.

Samo promenite ime.

Jedino je Aleksandar Vučić znao sakrit suze ko Marina. Suočili se Aleksandar Vučić i korona virus, pa je virus morao 14 dana u samoizolaciju.

Zakasnio Vučić na neki događaj, pa mu se svi izvinjavaju što su došli ranije. Jedino Vučić ima ajfon sa celom jabukom. Jedino se sa Vučićem američki predsednik četiri puta rukovao.

Aleksandar Vučić je jedini uspeo da ubedi svoju babu da nije gladan. Jedino je Vučić lupio bananu detetu od deset godina. Jedino Vučić zna bolje od svoje keve koliko je imao kila kada se rodio…

Dalje ređajte sami! Postoji i onaj kada je Čak Noris sreo Vučića, pa mu se poklonio i rekao: Rispekt!

Neki književnici su govorili da je svet oko nas tako strašan i mračan da nam ne preostaje ništa drugo nego da mu se smejemo. Ali, jebo nas ako nam je smeh – jedina opcija!

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.