Atentat i delulu 1Foto: Radenko Topalović

Prvi čovek SNS pripretio je opoziciji osvetom. „Sad počinje rat“, rekao je, nakon atentata na prvog čoveka države.

Možda je pucao neki ludak, ali ruku sa oružjem vodili su izdajnička opozicija i novinari koji nisu pod kontrolom vlasti, vodili su je mržnja prema očuvanju tradicionalnih vrednosti i opštem napretku zemlje.

Ovo iz uvoda stvarno se desilo – u Slovačkoj. Još su se lekari borili za život premijera Roberta Fica kad je njegov koalicioni partner, tvrdi nacionalista Andrej Danko, koji vodi Slovačku nacionalnu stranku (SNS), mahnito optužio Ficove kritičare da su oni zapravo pucali.

Srpska vladajuća partija istog akronima u tom je pogledu, kako joj ime kaže, naprednija – oni Aleksandra Vučića unapred brane od izmaštanih atentata. Neka se unapred zna da izdajnička opozicija i novinari koji nisu pod kontrolom vlasti hoće krv.

Nebojša Bakarec je rekao da „ubilačkih ludaka u Srbiji ima mnogo, i hvale se da su pripadnici opozicione elite“, Branislav Malović se požalio na „hordu bolesnika koju je na čistinu isterao atentat na slovačkog premijera“, Zoran Tomić je rekao da „mrzitelji odmah sve dovode u vezu sa svojim bolesnim fantazijama i željom da nekom ludaku daju ideju da i na Vučiću treba izvršiti takav čin“.

Kolektivnu odbranu Vučića nije smela da propusti ni Ana Brnabić, koja je optužila „elitu“ (i turila „elitu“ pod navodnike, jer to nije prava elita) da širi „narativ koji ohrabruje, opravdava i dovodi do takvih akcija, u ovom slučaju protiv predsednika Srbije“.

Bile su to sve reakcije na tvit izvesne budale iz Sombora, privedene jer je pretio Vučiću ispod tvita u kojem predsednik izražava podršku Ficu. Nejasno je kakva je u tome krivica „opozicione elite“ i gde su te „horde bolesnika“.

Dobro je što u Srbiji ne može svaka budala da preti predsedniku bez posledica, loše je što je predsednik jednakiji od ostalih – niz je pretnji opozicionarima i novinarima koje su ostale bez reakcije. To ovaj kolumnista zna iz prve ruke, prijavljivao sam pretnje smrću dok mi nije dosadilo, od srpskih tzv. organa nikad nisu stigli ni pismo ni razglednica, a kamoli da je neko uhapšen.

Atentatima na Vučića se ne zna ni broja. Nezaboravna je naslovna strana Informera na kojoj je Dragan Vučićević fotomontažom čak preventivno obesio svog drugara.

Ređali su se novi atentati, prste su uplele američke i ruske službe, naravno i prokleti britanski MI6, ustaše, šiptari, tajkuni, ali najviše zločinačka srpska opozicija i novinari. Ovi poslednji rade o glavi predsedniku, ali srećom, poznato je da ne vole baš mnogo da rade, nemaju kad od ispijanja kapućina, letovanja i zimovanja, pa ni Vučiću nisu uspeli da doakaju.

U Srbiji je bilo pravih atentata. Bilo je mafijaških ubistava onoliko, okrvavljenih glava, zapaljenih kuća, batinaša, zelenaša, buldožera, ucena, nameštenih suđenja. Onoliko režimskog nasilja na koje „opoziciona elita“, sve i kad bi htela, ne može da odgovori jer nema resurse.

Istina, Vučić kao strastveni ljubitelj pres-klipinga o sebi mora svašta da čuje i pročita. I da je lud i da je Hitler. Niko se ne može amnestirati za svoju reč, ali te reči padaju u ambijentu koji je Vučić stvorio da bi večno vladao. To je jedino okruženje u kojem se snalazi.

Sve „opozicione elite“ da se udruže, svi da udare po Tviteru i par njima dostupnih medija – ne bi mogli da dosegnu prezir, mržnju i laži koje Pink i Hepi emituju u jednom jutarnjem programu.

Da stvari nisu otišle putem bez povratka, možda bi Slovačka bila opomena. Nije dobro gaziti opoziciju i pretiti novinarima, sniziti javnu reč do nivoa poljskog WC-a.

Ali, dođavola, ni „Ribnikar“ nije primljen kao opomena. Tako ni Slovačka ne može biti ništa do predložak za novu epizodu sapunice o ubijanju Vučića.

Sa propagandne strane, stvar je jasna. Predsednik, najveći i najdostojniji, neumoran i sveznajući, ipak je samo čovek. Nema neprobojni oklop, prsima ide na bajonet, patrijarhovom rukom blagosiljan jezdi u Njujork da se bije sa belosvetskom hobotnicom, stalno na nišanu i nikad uplašen, a sve na polzu naroda.

Valja taj narod držati u paranoji i psihozi – šta bismo mi bez Vučića? Ne mogu da ga pobede na izborima, to narod, je li, neće dopustiti, ali šta ako ga ubiju? Pa još ako „opozicione elite“ i „horde bolesnika“ onda dođu na vlast? Teško nama.

Bojim se da stvar dublja od propagande, a tako bih voleo da grešim.

Klinci su na društvenim mrežama popularisali reč „delulu“. Potekla je među obožavateljima korejske pop muzike da opiše fanove koji se zaljubljuju u zvezde i padaju u deluziju da sa njima vode pravu vezu. To može biti opasna stvar, kažu psiholozi.

Atentati na predsednika Vučića su naprednjački delulu. Oni su se tako uživeli i izgleda priželjkuju da metak makar okrzne predsednika i tako im ispuni fantazije.

Za to još niko nije smislio reč.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari