Borba za dušu naroda

Uzmimo primer Bokana Dragoslava, reditelja i nacionalnog besednika, kojem je u životu krenulo otkako je prestao da kritikuje i počeo da hvali prvog među nama. Bokana je imenovalo za poglavnika Narodnog pozorišta, takoreći za prvog režimskog režisera. Takvu moć nije imao još otkako je devedesetih vodio malu paravojsku.

Bio je red da takav kulturni udarnik učestvuje na „književnoj večeri“ u šatorskoj faveli pred Skupštinom na kojoj je bilo svega – roštilja, folk muzike, batinaša. Samo knjiga nije bilo na „književnoj večeri“ koja, uzgred, nije ni bila uveče nego usred najveće žege.

Bokana je najedio vašarski ugođaj pa je urlao na nekog da ugasi muziku dok se sa bine kazuje. „Nećemo da se igramo vašara“, grmeo je u mikrofon, dok mu je gas od uzbuđenja napukao. Onde je došao da „utiče na duše ljudi koji žele nešto da čuju, nešto drugačije, a ne da budu kao u Šapcu na vašaru“.

U hroničnim gostovanjima po režimskim televizijama, gde valjda deli dvokrevetni sobičak sa Nebojšom Krstićem, reditelj-jurišnik mesecima dokazuje publici kakav je narod zapravo uz vlast. Da to nisu neki krezubi ovakvi i onakvi, da to nisu divljaci i ljudi praznog mozga, već Srbi, ljudi kulture i nesalomivog duha kojima su na duši pravoslavlje, kosovsko predanje i dobrobit države.

Otpišite mi na naivnost, ali mislim da Bokan u sve to pomalo veruje. Da makar silno želi da veruje da je on, Bokan, narodni tribun takvog naroda u plemenitoj bici protiv aždaha što kopljem jurišaju na samo srpsko nacionalno biće.
Ima poetike onda u tome da baš Bokan, glasom napuklim od ljutnje, urla na nekog da ugasi vašarsku muziku pa da podiže duh narodu na Vidovdan.

Kome podiže duh? Smetlarima iz nekog komunalnog preduzeća koje je nabilo u autobus za Beograd i dalo im majice sa natpisom „veterani“. Narkomanima i socijalnim slučajevima koji su u Ćacilendu radi dnevnice, čvare se u asfaltnom infernu i jedino ih ćevapi mogu malo razgaliti.

Lažnim studentima, zapravo sitnim režimskim karijeristima čija je upotrebna vrednost jednaka kondomu – jednom i nikad više. Bezvratim batinašima što onde hvataju zjale i isto rade za pare. Od takvih Bokan ne bi imao koristi ni devedesetih kad je vodio paravojsku.

To je, dakle, narod. Tako dalek od Bokanove predstave o narodu. Za Vučića to je „pristojna Srbija“, ona koja pobeđuje, ona koja radi i gradi, gleda u budućnost, oseća opšti napredak i prezire „blokadere“.

Prvi među nama naravno zna i kako potplaćuje, zastrašuje, korbačem tera u autobuse i na birališta, kako zapošljava i otpušta, kako televizijom kretenizuje, kako fingira da ima podršku čak i tih ljudi.

No, oni moraju biti predstavljeni kao the narod,kako bi, naspram njih, oni drugi bili predstavljeni kao strani plaćenici, agenturna pešadija, teroristi i šta sve ne. Ukratko, kao otpadnici od naroda. A otpadnike, otkako je sveta i veka, dozvoljeno je tući, maltretirati, ostavljati bez hleba i bacati u tamnice.

To je groteskno kad je na drugoj strani tolika masa. Kao poludeli mesni pandur u „Tri karte za Holivud“ koji bi da eliminiše narod i nabavi bolji.

Silna želja da se definiše narod postoji i na drugoj strani. Mnogo se koji građanin i tzv. posmatrač političke scene snebivao nad patriotskim nabojem govora na studentskom protestu. Otkud sad citati Nikolaja Velimirovića i tamo neki Milo Lompar, zar ovo nije pobuna progresivnog društva za demokratiju?
Zar je ovo narod?

Jeste, to je narod. I socijalni slučaj iz Ćacilenda, i student što trči do Brisela, i građanka sa zastavom Srbije, i penzioner što voli Vučića kao sina, i profesor univerziteta… svi su oni narod. Zato što narod nije konstrukt iz vlažnih snova ni Bokana ni „kruga dvojke“.

Ko tu nije narod? Oni koji su sebe prevarom uzdigli iznad naroda, tako da ne dele njegovu sudbinu. Kao u seriji „Altered Carbon“, gde bogataši, u oblacima iznad naroda, žive večne živote u vazda mladim telima. Odnarođena naprednjačka elita je u Srbiji poharala toliko da živi iznad zakona – i naroda. I čvrsto je rešila da narodu nikad više ne vrati vlast u ruke.

Deo naroda je u velikom nesporazumu sa tom odnarođenom elitom. Ali, narod je i među sobom zavađen. To nije smak sveta – podele su u redu, ako znamo kako da ih raspravimo i kako da živimo njima uprkos.

Sada je pak vreme prebrojavanja. Podele u narodu nisu „civilizacijske“ (to je rasistički diskurs), nego zdravorazumske i karakterne. Podela na one koji bi nešto da rizikuju da bi svima bilo bolje i one koji se drže statusa kvo u kojem ima nekog radnog mesta preko stranke ili barem dnevnice i ćevapa u Ćacilendu.

Kako god da se završi, to će ostati jedan narod, komplikovan i teško opisiv, ali možda konačno lišen odnarođenog elementa koji ga podjarmljuje. Za razliku od Bokanovih kazivanja po Ćacilendu, ovo na ulicama je prava borba za dušu naroda.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.