Utemeljeni u mehuru 1Foto: Goran Srdanov

Sedeo sam pre desetak dana u „Utisku nedelje“ pored novopečenog narodnog deputata Radomira Lazovića iz Ne davimo Beograd kad je rekao, dobro sam čuo, da Srbija u pogledu sankcija Rusiji treba da uskladi spoljnu politiku sa EU, ali da bi dobro razmislio da li da glasa za bilo šta što pomaže Vučićevom režimu.

Izgleda da je beogradski pokret prelomio pa je tabloid Nova u utorak doneo gromopucatelni intervju sa Dobricom Veselinovićem (koji nije poslanik) gde ovaj bez uvijanja kaže da Srbija treba da uvede sankcije Rusiji.

Zašto? Tu kreću retoričke vinjete: te osuda ruske agresije je etičko pitanje (jeste), te Srbija treba da se mane fosilnih goriva (treba), te konačno naše je „strateško utemeljenje“ pristupanje EU, pa onda su valjda i sankcije skroz okej.

Udarni portali režima preneli su ovu izjavu Veselinovića bez epiteta – izgleda da više nije strani plaćenik, pudlica nemačkih Zelenih i mutivoda, baš kao što je i žuti lopov Điki preko noći postao gospodin Đilas.

Ne vidim argumente da postoji „tehnička“ niti bilo kakva druga koalicija Đilasa i Vučića, niti verujem u čaršijske priče da će koalicija „Moramo“ da uđe u vlast. Ali, zagovaranjem sankcija u trenutku kad režim ne zna kako da iziđe između istočne i zapadne vatre, ovaj deo opozicije pruža slamku spasa Vučiću.

To deluje kao odustajanje od borbe za smenu vlasti. Jer, u Srbiji ovakvoj kakva je, a drugu sada nemamo, na vlast neće doći niko ko diže ruku za sankcije protiv Rusije. Možete misliti da je to rđavo, da je produkt višedecenijske propagande i ludačke putinofilije, ali ne ljutite se na činjenicu.

Stavom Dobrice Veselinovića se koalicija „Moramo“ zakucala u centru Beograda, tamo gde je vredno radila pa dobila većinu svojih glasova. Ali, to je urbani mehur tako dalek od realne Srbije.

Zanimljivija mi je ovde argumentacija koju je do kraja izveo direktor agencije Beta Radomir Diklić u gostovanju na N1. Kaže, sankcije nisu samo simbolika nego „vi time šaljete poruku – da, ja ću poštovati evropske vrednosti“.

I još: „Ukoliko budemo dobar đak, a dobar đak znači sankcije Rusiji, možemo da očekujemo brži napredak ka EU, i da se trenutno, ali ne možda ni potpuno, zažmuri na jedno oko po pitanju velikih unutrašnjih problema u Srbiji, a to su demokratizacija društva, stanje u medijima, korupcija, stanje u pravosuđu.“

Tako je u dve rečenice stala sva šizofrenija: sankcije su poštovanje tzv. evropskih vrednosti, a za uzvrat će zajednica vrednosti nadalje da žmuri na tlačenje naroda, medija, partijsko zapošljavanje i mafiju, sve ono što pritiska malog čoveka u Srbiji koji je nekad verovao, a sada baš i ne veruje u te evropske vrednosti.

Pošto moralnog argumenta za sankcije nema – jer one em ne rade, em pogađaju običan narod, dok zločinac Putin sedi u zlatnom bunkeru – beži se u „evropske vrednosti“, „strateška utemeljenja“ i obećanja o „bržem napretku ka EU“.

Srbija godinama sedi u čekaonici sa nacrtanim vratima, mantra o „evrointegracijama“ se sasvim isprala. Makron, taj predsednik bogatih, eno je opet pobedio, a jasno je rekao da nema govora o proširenju dok se EU ne reformiše. A kad će i da li će, ne znamo.

Pritisci na Srbiju da uvede sankcije svakako su nesnosni, a ucenjivački kapital Zapada veći nego ruski. Može biti da bi Srbija više stradala ako ne uvede sankcije, nego ako ih uvede.

Ali, poštenije bi onda bilo da se stvar predstavi kao pitanje političke trgovine nego morala i „strateških utemeljenja“. Šta može da se izvuče od Zapada u zamenu za sankcije? O kakvim sankcijama uopšte govorimo? Sve to opozicionari ne mogu baš da znaju tačno, kad trče pred rudu sa „principijelnim“ stavovima i olakšavaju igru Vučiću.

Veselinoviću bi bilo dobro da posluša pametnijeg druga Lazovića. Čak i ako si za sankcije, ne možeš u Vučićevoj Srbiji da budeš opozicionar ako režimu koji skapava prinosiš čašu vode.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.