Večno ću biti zahvalan Prvorođenom što je još jednom, po ko zna koji put, pokazao da je neviđena kukavica, jer nije smeo da miting podrške samom sebi organizuje neradnim danom, već je to uradio u petak, 19. aprila.
Na taj način je generaciji rođenoj 1970. i 1971. godine omogućio da bez ikakvih problema i trzavica u jednom gradu obeleže 30 godina od mature.
Da je kojim slučajem taj miting organizovao u subotu, 20. aprila, pola ljudi bi moralo da se odrekne druženja sa svojom generacijom i da veselje zameni višesatnim klackanjem po autobusima. Bilo je, da ne grešim dušu, i onih koji su rekli da ni po koju cenu ne bi izbegli maturu, ali svi znamo da to nije tačno i da su i oni odahnuli.
A ova generacija, kojoj pripada i autor ovih redova, jedna je od poslednjih generacija koja je srednju školu završila u neka lepa, srećna i mirnodopska vremena. Kod nas nije postojala nikakva mržnja, čitali smo stripove, slušali ploče, nismo gledali ko kakve patike nosi, retko ko je od muškaraca izbegavao da ode u vojsku, izlazili smo i družili se, nismo imali mobilne telefone. Onda je došlo ono zlo i dobar deo ekipe je otišao kud koji mili moji.
Idealan trenutak za proslavu mature bio je protekli vikend, jer je veći deo planete slavio Uskrs po gregorijanskom kalendaru, pa su to iskoristili mnogi od onih koji su svoje živote vezali za Australiju, Novi Zeland, Ameriku, Nemačku, Španiju, Englesku, Italiju… da dođu na „maturu“. Došli smo i mi koji smo se raštrkali po Srbiji, a bilo je mnogo onih koji su ostali u gradu u kojem su završili srednju školu. Kako to obično biva, organizovan je i školski čas gde smo govorili o sebi i o tome šta smo do sada uradili u životu.
Ono što je na mene ostavilo najsnažniji utisak su oni ljudi iz generacije koji su završili prirodno-matematički smer. Šta god da rade i gde god da rade, a uglavnom su van zemlje, to su sve uspešni ljudi. Čak i oni koji nisu ostali u branši i ostali u zemlji, više su nego uspešni u poslovima kojima su se prepustili. Od profesora na univerzitetima i školama širom sveta, preko kontrole kvaliteta koncentrata bakra, pa do programiranja, pisanja knjiga, privatnog biznisa… Upoznali smo se, ne samo sa njihovim biznisima i životima, već i sa problemima. Tako, na primer jedan od njih, kao najveći problem u životu, navodi to što kada peca, ako riba nije duža od 29 centimetara, mora da je vrati u okean.
Da li je to zbog matiša, ne znam, ali utisak mi je da je matematika ta koja mnoga vrata otvara širom sveta. Ne samo da omogućava razvoj vijuga, logike, već i veću prohodnost u bilo kojem segmentu života. Teško da neki kvazidoktori i stručnjaci sa lažnim diplomama mogu matematičare da ubede da je na platou ispred Skupštine Srbije jedne subote bilo 7.500, a narednog petka više od 150.000 ljudi. Matematičari se drže nekih formula, logičnosti, pravila koja ne postoje u naprednjačkoj filozofiji koja se temelji na principu – u glavu. Koliko god da su im umovi otvoreni za mnoge situacije, matematičari se drže onih pravila koji se zasnivaju na četiri osnovne radnje – plus, minus, puta i podeljeno. Nema tačkica za kojima se broji „u glavu“. I zato, deco – učite matematiku.
Za razliku od matematičara, moji pravnici su – onako. Bilo nas je petoro na tom času. Dvojica su postali sudije, dobri momci, jedan se bavi poljoprivredom i dokazano dobro igra kolo, a jedna školska je „morala“ da ide na miting podrške Prvorođenom iako nije članica SNS.
Ono što je, takođe, zanimljivo, to je da je ta naša generacija sada u naponu snage, a bogami, neki su i na vlasti. Bez obzira što je Prvorođeni to što jeste, i on je rođen 1970. godine, ali je za razliku od ove moje ekipe išao u školu sa generacijom koja je rođena godinu dana ranije. Da je krenuo u školu sa svojim godištem, možda bi priča bila sasvim drugačija. A tek da je završio matematiku, nemam sumnje da ne bismo imali probleme kakve sada imamo sa njim. Iz pouzdanih izvora znam da Prvorođeni nije bio na proslavi 30 godina svoje mature koja je organizovana proletos. Poslao je karton vina. Zamislite njega u školskoj klupi kako ustaje i govori o sebi i pred svega dvadesetak-tridesetak ljudi. Ne to je nemoguće, doterao bi taj barem dva autobusa svojih školskih drugara iz Brusa, Grocke, Kruševca, Sigeta i ko zna odakle još. Imao bi šta i da kaže, u smislu toga šta je sve radio i pričao u poslednjih 30 godina.
A što se mene tiče, shvatio sam na tom času da je sreća na nekom drugom mestu i da mi je bolje da decu žalim kada odu u neki beli svet, nego da ih žalim što su ostali ovde. Dovoljno je to što ću ja i dalje biti jedan od pet miliona onih koji su ostali da žive u Srbiji.
#izVucicemose
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
