Praznina i nada

Od petka sam bez teksta, a od nedelje uveče potpuno raspadnut. Slobodan Negić, otac ubije Sofije iz Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“, progovorio je, a posle toga je Srbija zanemela.

Kolika je snaga potrebna da bi se uradilo to što je Slobodan uradio? Posle njegovih reči, suze su nezaustavljive, a telo se raspada na sitne komade. Šta reći, šta napisati?

Dalje moramo svi mi. I Slobodan, i svi roditelji koji su ostali bez najmilijih, i sva deca, i ceo narod.

Izvinjavam se Slobodanu što sam morao da ga pomenem, ali to je čovek koji me je pomerio sa tačke oslonca kao niko nikada.

Njegove reči razaraju tkivo, ali rađaju nadu. Pored nade, potreban nam je i povratak u normalu sa večnim pijetetom prema ugašenoj mladosti.

Moram da mu se izvinim i zbog toga što se u istom trenutku, na drugom mestu, neko drugi sipao so na ranu iskrivljujući stvarnost sa ružičastog neba.

U međuvremenu, Srbija živi između dva petka. Na ulicama Beograda video sam Srbiju o kojoj sam maštao i pisao u gotovo svakoj kolumni koja se našla na ovim stranicama. A dolazi novi petak, pun zebnje, straha, manipulacija i neizvesnosti.

Posle tolikih godina nasilja, nepravdi i zala, čiji su glavni generatori isti oni ljudi i politike koje su uništile Srbiju devedesetih godina prošlog veka, Srbija se probudila.

Zar je trebalo deca da nam budu ubijena da bismo se uspravili i poručili – Stop nasilju? To mora da ide na našu dušu.

Odgovor države je bio „terapija sa narodnom muzikom i duhovno povezivanje“. Da sistem nije zakazao.

Na ulice su izašli i oni koji nikada to ne rade, koji su apolitični, kojima su svi isti. Niko nije ni pokušao da zloupotrebi bol, patnju i tragediju.

Izlazak na ulicu je prirodna reakcija na sve ono što je dovelo do tragedija. Pokušali su sve što su mogli da nas ne bude toliko. Vređali su, omalovažavali, ponižavali.

Sve svoje kapacitete su usmerili da bi nas zaustavili. Svi ljudi na ulicama Beograd znali su zašto su tu. Ujedinjeni u bolu, a ne oko nekog pojedinca, sa jasnom idejom i željom da se nasilju stane na put.

I više nije važno koliko nas je bilo. Neka broji onaj koji to ume „u glavu“. Mi smo se našli i sabrali. Posle ovog petka ništa više neće biti isto.

U Beogradu se više ne oseća strah. Pobeđen je. Mašinerija zla može mnogo toga, ali ne i uvek. Ona je sada za staro gvožđe. Malo je onih koji ne veruju svojim očima.

Oni koji i dalje trube o tome da nas je bilo 11.567 bukvalno preklinju sa Pinka da verujemo njima, a ne sebi.

Svega ovog ne bi bilo da smo normalna država. Najpre, neko ko ima 13 godina ne bi mogao da ide u streljanu, makar i sa ocem. Onaj drugi bi odavno bio sankcionisan bez obzira na to ko mu je otac.

A kada se već to desilo, onda bi ministar prosvete odmah podneo ostavku, kao i cela vlada, jer negde smo zatajili. Nije pomahnitala budala ušla u masu i zapucala redom, već školarac iz VII2.

U Rumuniji je onomad pala vlada zbog požara u klubu u kojem su ugašena 32 života.

Toliko su nam važna deca da im cvet jedan nisu odneli ispred škole. Zašto? Nisu uradili šta je trebalo, jurili su kamere da bi sanirali štetu i to im se obilo o glavu. To će ostati zabeleženo za vijek i vjekove.

Prazan sam što u Srbiji postoji ogroman broj ljudi koji je spreman zbog ucene da uđe u taj autobus.

Zamislimo samo kakav bi to fijasko od mitinga bio kada bi se organizovao na potpuno isti način na koji se to radi kada je u pitanju „Protest protiv nasilja“.

Unapred oplakujem sve one kojima u petak neće imati ko da pomogne u bolnicama i domovima zdravlja, jer su svi oni koji bi trebalo da rade tog dana na partijskom zadatku u Beogradu.

Direktori zdravstvenih ustanova i centara po unutrašnjosti Srbije proteklih dana nisu razmišljali o tome ko će da nas leči 26. maja, već samo o tome kako da ispune sumanute naprednjačke kvote.

Na kraju svake praznine stoji nada. Ona je danas najveća od svih onih koje smo imali. Za razliku od mnogih, ja se nadam i verujem u opoziciju da će biti pametna, istrajna i da će uspeti da kanališe svu ovu energiju. Svi zajedno smo došli tu gde smo sada.

Ako ni zbog čega drugog, imamo obavezu prema deci koja su još sa nama da budemo pametni. Kada neko dobije ovoliku snagu i energiju na ulici, nema šanse da je ne iskoristi.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.