Prošle nedelje upozorio sam da „još uvek ne razmišljam“ o predsedničkoj kandidaturi. Verovatno je većina pomislila da sam bolesno bezobrazan ili nepovratno oboleo.
„Miroslava Milenović razmišlja o kandidaturi za predsednicu“. „Ivica Dačić izjavio je da su predsednički izbori ‘daleka budućnost’ i da ne može da kaže da li će se kandidovati za tu funkciju“. „Jeremić: Razmišljam jedino o kandidaturi za genseka UN.“ „Nikolić o kandidaturi: Not yet.“ „Zorana Mihajlović izjavila je danas da ne razmišlja da se kandiduje na predstojećim predsedničkim izborima.“ „Jugoslav Stajkovac razmišlja i o predsedničkoj kandidaturi“. „Bratislav Jugović razmišlja o kandidaturi za predsednika Srbije.“ „Janković kaže da će odluku o kandidaturi za predsednika Republike doneti na osnovu svoje procene, a ne na osnovu pritisaka“.
Javnost još uvek licitira onim kandidatima koji su samo kompulsivno prodorni, bez obzira na svoje radne i političke rezultate. I naročito bez obzira na konkretan odnos prema zločinačkom poretku iz devedesetih, kad su u pitanju oni kandidati, ili njihovi poštovaoci, koji tvrde da se ta politika ubrzano vraća. I dok nas aktuelni predsednik, s patrijarhom u saglasju, smatra ruljom koja će „svetiti“ Kosovo kako bismo postali mužici ruskog predsednika i njegovih propaliteta, poput srbsko-petrogradskog „konzula Nikarague“, od njih su se upravo očekivale bedastoće kojima je, na nekoj drugoj političkoj strani, a da to nisu premijer i nekolicina normalnih ministara u vladi, potrebno ponuditi razumne, ostvarive alternative.
I sirotinja i intelektualne elite, i levica i desnica odbacuju upravo individualizam i svaku ličnu odgovornost koja nije u vezi s bilo kojim kolektivističkim pseudoetičkim imperativom. Predsednik Nikolić glas je onog naroda koji zbunjen i uplašen tavori u veku Save Savanovića. Njegova pobeda bila je ishod Tadićeve zloupotrebe institucija i nespremnosti da Srbiju uvede u dinamičan kurs reformi i integracija, koji bi srozao njegovu praznu popularnost. Nikolić je zapravo realizacija nadmenog intelektualnog diletantizma „belih listića“ i, uopšte, te džvanjkave, intrigantske levičarsko-slavske čaršije obuzete infantilnim osporavanjem prava svakoga da misli, radi, zarađuje i troši na slobodnom tržištu radne snage, ideja i kapitala. Ta čaršija je najodgovornija za našu opštu političku regresiju.
Ukoliko Vučićeva administracija u realizaciji sopstvenih prioriteta postupa sporno, u bilo kom smislu, a u tu pre vidim deficit nego suficit konkretnih odluka, meni je lično, kao usamljenoj jedinki, potrebna ličnost koja će na predsedničkim izborima ponuditi alternativu rastućoj eurofobiji, a Vučiću partnerstvo u njegovim najboljim zamislima. Poput aktuelne, da približavanjem Albaniji smislimo nove oblike saradnje sa susedima s kojima smo u svađi, i otud svi zajedno manje efikasni i manje srećni. Jedina stvarna pobeda bilo kod predsedničkog kandidata moralo bi postati osećanje svakog pojedinca da će ubuduće biti slobodniji i uspešniji, a ne poražen i ponižen, kakvim se smatram svaki put kad čujem Nikolića, i svakoga drugog ko „razmišlja“ ili ne „razmišlja“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
