Kriza demokratije

Usledili su usporavanje i stagnacija. Od 2005. je krenula globalna legitimizacija autoritarnih lidera i nedemokratskih sistema (Rusija, Kina, itd). „Bad governance“ (Frensis Fukujama) je opšta dijagnoza neuspeha novih demokratija u izgradnji efikasnih institucija i vladavine prava. U mladim demokratijama razočaranja u demokratski proces mogla su se objasniti ekonomskim posrtanjem, lošim javnim službama, korupcijom, krizom javne i lične bezbednosti. Fukujama je smatrao da podstrek daljem demokratskom razvoju zavisi od izgradnje države, pre svega javne uprave, i implementacije javnih politika. Ali takav proces dopire „odozgo“, i u zavisnosti je od političke volje onih koji mogu uživati politički, i svaki drugi benefit od demokratske insuficijencije. Koliko izgradnjom države, demokratizacija je uslovljena razvojem malih i srednjih preduzeća, organizacija civilnog društva i slobodnog obrazovanja koje je u stanju da promoviše vrednosti svih sloboda, uključujući one ekonomske, čemu nisu skloni ni univerziteti u najrazvijenijim demokratijama (LSE, Harvard, Sorbona).

Razorne posledice kulta autoritarnih lidera, pre svega Putina, Čavesa, Lukašenka ili onih koji su padali tokom „arapskog proleća“, mogu se ustanoviti posredstvom činjenica koje svedoče o društvenoj dezintegraciji, slabosti „građanskog društva“ i rušenju institucija. Zapadne sankcije doprinosile su ličnom karakteru nedemokratskih režima. Putin neometano kupuje po Zapadu, uključujući Srbiju, političke lidere, inteligenciju i medije, dodatno profitirajući ne samo na strahu od muslimanske imigracije i terorizma, nego i od bolesnog antiamerikanizma ili očiglednog neuspeha evropskog multikulturalističkog projekta.

Narušavanje mladih i rovitih demokratskih institucija u Srbiji odvijalo se nakon udara iz 2003. uspostavljanjem kohabitacije Tadića i Koštunice 2004, uvođenjem tajkuna i njihovih uticaja u državne i partijske strukture i medije, ustavom iz 2006. i „istorijskim pomirenjem“ DS-a i SPS-a 2008, kad je krenula i svetska ekonomska kriza. Odsustvo političke volje Beograda pred pozivima za preuređenjem odnosa doprinelo je osamostaljenju Crne Gore. Srozavanje demokratskih institucija legitimisalo je nezavisnost Kosova 2008. pod zapadnim protektoratom. BiH su dodatno rasparčali uticaji nekoliko struja savremenog bliskoistočnog islamizma i pokušaji nametanja ruskog protektorata na srpskoj teritoriji.

Ishod izbora 2016. podsetio je na dugo uništavanje demokratskih institucija, medija, javnosti i društvenih odnosa. Poraženi i osramoćeni politički lideri su uticaj i harizme godinama gradili na ličnoj vladavini, na kabinetskim zaverama, korupciji, tajkunskim donacijama, na proizvodnji afera i zaoštravanju međunacionalnih odnosa. Delegitimizacija Vučića zapostavlja sledeće činjenicu: i on i „demokratska opozicija“ uživaju podršku zapadnih lidera, i da je mesta u vladi otvorio kadrovima iz prethodnih administracija. Autoritarnom upravom, zasnovanom na rušenju demokratskih institucija, javnosti i ekonomije, on sigurno neće biti u stanju da ostvari prioritete, na kojima insistira, koji se odnose na pregovore sa EU i smirivanje političkih napetosti u regionu.