Legitimizacija terorizma

 Beskrajne su tirade o evropskom kolonijalnom nasleđu, segregaciji, siromaštvu. Da li bi teroristi bili srećniji, i bogatiji u postojbini roditelja, koji su ih lepo vaspitali? Mesto, na ovome svetu, za koje misle da su ga izgubili, oni otvaraju drugima proizvodeći kolaps društvenog, ekonomskog ili kulturnog habitata. I dok se za bosanskim Srbima vuku repovi masovnih silovanja i uništavanja islamske kulture, dugoročne posledice postaju jednako razarajuće. Na pretežno sekularno i nama bratsko bošnjačko društvo nasrnule su propagande islamističkih sila obnavljajući mehanizme arabljanskog kolonijalizma koji je prethodio evropskom, i prećutkuje se u sklerotičnom sistemu političke korektnosti i grantovske korupcije. Da je bilo koji hrišćanin zaklao hodžu u džamiji, ustala bi, uz islamski svet i borce za ljudska prava, s punim pravom, i javnost hrišćanstva i posthrišćanstva. Ali se nakon klanja francuskog sveštenika ništa slično nije dogodilo u društveno-kulturnom miljeu, ili delu sveta, kojem počinioci pripadaju.

I, kakve sve ovo veze ima s nama? Bolje bi bilo da nema nikakve. Na jednoj od migrantskih ruta, Srbija se ponašala humano i odgovorno. Za Sirijcima su, međutim, navalili i Pakistanci, Avganistanci itd., pretežno muškarci (!?). S promenom strukture migranata bilo je očekivano, i potrebno, da nastupi promena državne politike. Zajedno sa Evropljanima, imamo puno pravo da planiramo ne samo bezbednosnu, nego i društveno-kulturnu budućnost. Premijer je, međutim, optužen da je doneo protivpravnu odluku o smeštanju na granice vojnih jedinica (koje su žalosno skromne), mada nema zakona koji to zabranjuje. Premijer je poručio, s pravom, da „Srbija neće biti parking za Pakistance i Avganistance koje niko u Evropi ne želi ni da vidi a kamoli da primi“. Usledio je komentar upućen iz intelektualno-etičkih visina (iz istih visina je uništena „građanska“ opozicija na proteklim izborima), da Pakistan i Avganistan ne predstavljaju opasnost po Srbiju, „naročito ne onu koja bi zahtevala angažman vojske“.

Evropska levica bez zazora pokušava da bliskoistočna društva i njihove evropske izdanke amnestira od odgovornosti za političku religiju, terorizam i mizoginiju. Mejnstim mediji i intelektualni krugovi su u svakodnevnoj potrazi za olakšavajućim okolnostima (društveno-ekonomsko stanje pojedinca ili nasilničkih grupa) kojim se legitimiziraju eventualni koreni, u terorizmu, nekoga trećeg svetskog rata. Dok su slični smarači „razmatrali“ po marksističkim kružocima, Titov režim se solidarisao s palestinskim teroristima i kriminalnim trećesvetskim diktaturama svih boja. Tumačenjem zakonitosti i ljudskih prava na štetu javnog interesa u sličnom maniru je uspostavljen i javni pritisak kako bi se okončala akcija Sablja 2003. Ostali smo da životarimo s 10.000 tada pritvorenih i osnovano sumnjivih, dok nam se s kioska osmehuju Informer, Kurir i Pravda.