Moskovski dani

Meni je odavno svejedno, da li je Ceca Lukić pogrešno tumačila ponovo aktuelni incident kod hale Limes. Ujedno i ulogu Zorana Đinđića u demokratskoj tranziciji Srbije koja je bila uspešna u onoj meri u kojoj smo, svi zajedno, bili spremni i sposobni da mu pomognemo, ili odmažemo, da radi i živi. Kampanju okončanu atentatom predvodio je Aleksandar Tijanić. On je samo usavršio i institucionalizovao prastaru spregu medija s paradržavnim kartelima. Ako se učini da su Pink i RTS ne glasila službi ili klanova nego, već, zvanične Moskve, nije čudo da se svakodnevno puca po ulicama. Da javno mnjenje kreiraju omladinci zločinačkog režima koji nas je uveo u katastrofu, a ona se ponekad stvarno ili naizgled ponavlja. Te da su verovatno pod neposrednom pretnjom i premijer i njegov brat. Andrej je, da podsetim, linčovan prvo na ulici, a potom u istoj deesesovskoj čaršiji koja je legitimizirala atentat iz 2003.

Javna je tajna da većinu medija uređuje upravo pomenuta novinarska škola, kojom se poslužio i Zemunski klan. Ali je, naravno, kriva Ceca Lukić.

Da Vesna Pešić nije decenijama ulagala ogromnu hrabrost i trud da se demaskiraju i raskrinkaju Milošević, Koštunica i Tadić, a mirna rekonstrukcija smena vlasti je demokratski prioritet i kad je aktuelna vlast u pitanju, ne bi ministar Stefanović, koji preti tužbom, bio ministar policije s perspektivom uspešne karijere.

Zavodljiva je Dačićeva istina, da većina u Srbiji podržava suverenitet Moskve. Slična većina je trpela nacističku okupaciju i Nedićev kvislinški režim, zatim i golootočku viziju Jugoslavije u sovjetskom lageru. I sve je to propalo. I ponovo neće uspeti.

Asadov intervju Politici samo je jedan u nizu malih, prljavih državnih udara. Razbili su Jugoslaviju, spržili trećinu Hrvatske, sad bi da sruše i Srbiju pošto su im propali planovi u Crnoj Gori. Pa će da beže u Moskvu.

Ne razumem se u svetsku politiku. Ali je američki ambasador ujedno ambasador srpske zajednice u SAD. Koliko poznajem Srbiju, ista Dačićeva većina ne bi trpela moskovski režim niti rusku stvarnost. I većina odavde nema kud. I nevažno je da li se sve ponavlja, u stvarnosti koja traje, ili je samo farsa, ali se pojavljuju i Nebojša Čović, i njegovo iskustvo iz 2003. koje je nejasno, i Svetko Kovač o čijim moskovskim vezama Tadić možda nikad neće smeti da progovori, a mogao bi, i Andrija Savić, onomad omiljeni bezbednjak Zemunskog klana.

Mit o Đinđiću, koji je bio potreban koliko i on sam, negovale su, odgovorno, i Ceca Lukić i Vesna Pešić. Bez toga mita ne bi bilo ni Vučićeve reformske i evropske agende. Kad zaštiti svoga brata, zaštitiće i sve nas.