Svastika u Skupštini 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Ponovo smo smrdljiva balkanska krčma dok jedni drugima razbijamo glave i prosipamo zube, zaneti dilemama koje i nama samima postaju sve manje smislene i razumljive.

Posmatrana spolja, Srbija u izbornom procesu samo potvrđuje da je važna samo kao tuđa sluškinja, i sistem institucionalno-vaspitnih poremećaja.

U zaraženi krvotok unosimo istovetan soj virusa koji je, pre tačno dvadeset godina, izazvao kolektivnu kliničku smrt, i ponovo nas, nakon buđenja, osudio na izumiranje.

Taj virus je, pre dvadeset godina, bio uverenje da je zločinački režim neprihvatljiv zbog neuspeha svojih namera, a ne zbog njihove suštine.

U jednom trenutku je zločinačka garnitura, ista koja danas vrši vlast, zaustavljena stranom intervencijom, pa se ostrvila na unutrašnje neprijatelje.

To nas je, tada, pokrenulo u potrebi, da odbranimo golu egzistenciju i živote, ma kako da su malo vredeli.

Svestan svojih strahova 1999-2000, u meri u kojoj obuzdava nagone s početaka političke karijere, Vučić svim silama čuva ostatke tolerancije koju je postavio pred izvornom potrebom da se obračunava, i s protivnicima, i sa sopstvenim saradnicima, onom verbalnom brutalnošću i prostotom koje je izneo iz kuće kao prvobitne zajednice.

Zato je potrebno da mu ne budemo slični.

I zato je potrebno da se protiv svake njegove naopake politike ne borimo istovetnim setom ideja i stavova kojima obiluje koalicija oko Đilasa i Jeremića, koji nisu samo njegov, obično klovnovski alter ego.

Oni, s njim zajedno, postaju opšta opasnost za nacionalnu bezbednost.

Suočena sa epidemijom i novom migrantskom krizom, Evropa se neće baviti nama.

Zanemarujući njeno razaranje , dok je smatra teritorijom i primerom nevažnim u svakom smislu, EU se nije obazirala na upozorenja, da će podela susedne Bosne i Hercegovine na rusku i tursku sferu postati paradigma svuda gde je moguća.

To se upravo dogodilo u Siriji.

Druga važna okolnost, u odnosu prema EU, a najvažnija od lokalnih putinovskih marioneta, Vučić je prepustio jedan deo političkog i medijskog prostora pozivima na okupljanje pro-EU opozicije, izlažući je, naročito pohvalama sa svoje strane, osudama opozicije koju predvode Đilas, Jeremić i njihovi partneri iz duboke Miloševićeve države i fašističkih falangi nastalih iz istog zločinačkog režima.

I dok je na kongresu AIPAC Vučić izjavio da je navodno ponosan na „istorijsko prijateljstvo s jevrejskim narodom“, i najavio otvaranje diplomatskog predstavništva u Jerusalimu, krenuo je da svim silama gura naciste u budući saziv Narodne skupštine, ne krijući neposredne sprege s državnim institucijama koje u demokratskom svetu naciste gone, a ovde ih neguju.

I ako Vučić u Skupštinu ubaci neku od evropskih kolona, uspostaviće znak jednakosti, da su nacisti i EU isto, a on će nastaviti da suvereno i „legitimno“ opslužuje ceo politički spektar našega egzistencijalnog besmisla.