Varenje šahtova 1Foto: Medija centar

Mediji ne prenose, da li su se varili šahtovi, iz bezbednosnih razloga, ili da ih oni na rubu egzistencije ne bi preprodavali trgovcima sekundarnim materijalima, dobro poznatim organima gonjenja. Verovatno je ta svakodnevna cezaristička pompa vlasti koja organizovano maltretira ostatke ostataka zdravog razuma, možda i strpljenja, jedan od uzroka demografske kataklizme o kojoj je predsednik republike, lično najodgovorniji za tekuću društvenu kataklizmu, razgovarao na Trećem demografskom samitu u Budimpešti.

NJegovo sve nervoznije obraćanje pristalicama i svima ostalim sigurno nije jedini, ali je sa ovim beskrajnim, beskonačnim siromaštvom najočigledniji uzrok opštoj bezvoljnosti. Sav ovaj čemer je životarenje u prostoru i sistemu koji, umesto sloboda za budućnost, ponovo postaje koncentracioni logor u službi stvarne i izmišljene prošlosti.

Sećam se istih porodica iz Titovog vremena koje su stajale u mimohodu i oplakivale lidera čiji se odlazak tumačio ne kao početak demokratizacije, a popuštanje jeste usledilo, nego kao početak građanskog rata. I prizori FPN pregovora vlasti i opozicije podsećaju na uspeh te tipično srpsko-crnogorske konstante titoističkog staljinizma, da proguta i obesmisli institucije, procedure i svrhu života kao takvog. Dojmi se da su karte unapred podeljene: jedni da pobede, i još glasnije se dernjaju, drugi da bojkotuju, treći da mirno gube, zadovoljni da su uopšte u nečemu, dok samo u nečemu postoje.

Nije zabrinjavajuća činjenica da će izbori biti svrstavanje ispred dva kazana, jednoga Vučićevog, drugoga Đilasovog. Budućnost pred kazanom je već tako očigledna, ali nismo bez šansi da se i prema toj obmani opredelimo. Izbori će biti varenje šahtova, nećemo moći ni u podzemlje, pred sumnjivim namerama i nesumnjivom tupošću establišmenta uspostavljenog dogovorima 6. oktobra 2000, i onima koji su usledili nakon 12. marta 2003. Inverzija iz 2012. bila je samo uvod u mogućnost da huškačica protiv premijera Đinđića iz Samoodbrane, koja bi da „reformiše pravosuđe“, postane, kao, alternativa Vučiću koji je, navodno ili stvarno, istoga tragičnog dana, nakon atentata, otvarao šampanjac.

Predstojeći izbori jesu paradoks tamnog vilajeta, ne samo pred izvesnošću da će svaka odluka biti pogrešna. Potrošena je ogromna društvena energija u dugom trajanju uzaludnih protesta koji zahtevaju da se, u osnovi, u suštini, nastavi istim, Vučićevim putem. Na sve ovo su najracionalnije i najodgovornije odgovorili svi koji su pobegli, ili se spremaju. Dok nam ponovo, nakon šahtova, ne zavare i granice.

Pornografija je smrt svake ljubavi, i svakog ljudskog odnosa. Vučić, Dačić i Đilas se otimaju i oko svojih besprizornih produkcija i medijskih starleta. Bez namere da budem patetičan, ali je potrebno otvoriti temu smrti jednog društva, čije se galopirajuće propadanje prati egzaktnim parametrima ljudskih gubitaka i srozavanja sloboda.