Srbija nema pojma kakva želi da bude za godinu, dve, pet ili deset. Srbija je zemlja, a mi smo društvo, bez ikakve vizije. U redu, većina će se složiti da hoćemo u EU. Valjda svi će se složiti da želimo da imamo dobre škole, kvalitetne bolnice, razvijenu infrastrukturu, što manje siromašnih, profitabilna preduzeća. Ali šta to zapravo znači i, podjednako važno, kako te ciljeve ostvariti, ili uopšte ne znamo ili nam se mišljenja razlikuju.
Najlakše je reći da ćemo se temeljiti i graditi u skladu sa standardima EU. Pored toga što je takvo razmišljanje znak lenjosti i nezrelosti, prebacivanja odgovornosti sa nas kao društva na druge, koji takođe imaju svoje muke i prioritete, takođe je znak neznanja. Jer, niti „evropski standardi“ postoje za svaki važan segment ekonomije i društva, niti je EU po sebi potpuno homogena celina. Unutar te zajednice takođe postoje krupne, maltene civilizacijske razlike, a pogotovo nejednakosti u stepenu ekonomskog, pa i institucionalnog razvoja. Da li Srbija želi da bude nova Bugarska, Rumunija i Grčka, ili hoćemo da nam uzor budu Estonija, Finska i Danska? I šta ćemo mi uopšte ujedinjenoj Evropi, kada jednom stignemo na njen prag, ako ćemo samo da joj kvarimo prosek?
Predstojeći pregovori o pristupanju EU jesu ključna šansa za modernizaciju Srbije. Međutim, kako ćemo definisati takozvane pregovaračke pozicije, u skladu s kakvom vizijom razvoja, kada tu viziju nemamo? Koristićemo, po svemu sudeći, omiljeni srpski pristup „od slučaja do slučaja“, bez skoro ikakve svesti o celini društva, o međusobnoj isprepletenosti svih elemenata. Jer, na primer, od toga kako nam izgledaju školski programi za osnovno obrazovanje suštinski zavisi prilagođenost stanovništva za efikasno tržište rada i primenu novih načina poslovanja, što je jedan od preduslova za postojanje poslovno sofisticiranih i inovativnih malih i srednjih preduzeća, koja bi trebalo da budu najuspešniji i najmasovniji poslodavac i alatka za povećanje preduzetnosti i smanjenje nezaposlenosti, čime dolazimo, uz socijalnu uključenost, do stvaranja srećnog društva.
Ova možda pomalo dugačka rečenica trebalo je da pokaže koliko su karike u društvenom lancu povezane, međusobno zavisne, i kako je važno da, kao zemlja, kao društvo, imamo viziju razvoja. Šta tačno Srbija želi da bude i kako taj cilj da ostvari? Šta je zapravo famozna modernizacija, o kojoj nam političari toliko govore?
Moderna Srbija jednako je konkurentna Srbija. Moderna Srbija, dakle, treba da bude zemlja duboko posvećena svom ekonomskom razvoju, maksimalnoj efikasnosti i produktivnosti, uz povećanje životnog standarda građana. Možda ne dovoljno marketinški atraktivna, zamena u javnom diskursu termina „modernizacija“ terminom „konkurentnost“ bila bi blagotvorna, jer bi nam omogućila hirurški precizno definisanje vizije ove zemlje, metodologije njenog razvoja i u celini i u svakom pojedinačnom segmentu i kriterijuma za praćenje tog razvoja.
Srbija je jedina evropska zemlja bez strategije konkurentnosti. Imamo dve godine nefunkcionalni Nacionalni savet za konkurentnost. Imali smo pokušaj državne strategije „Srbija 2020“, traljavo sastavljene i nikad primenjene. Društvo smo bez vizije. Celovit, zajednički napor svih društvenih aktera („zainteresovanih strana“), od onih koji donose političke odluke preko poslovnog sektora do široko shvaćenog civilnog društva, osnovni je preduslov da napredujemo. Da se razvijemo. Da se „modernizujemo“. Da postanemo srećno društvo. A prvi ozbiljan korak bila bi izrada nacionalne strategije konkurentnosti, zasnovane na širokom društvenom konsenzusu, koji bi pokrenuli hrabri i sposobni politički lideri.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
