Borba nad ćirilicom

Ne običnih, već onih koje bi trebalo da nas zbune toliko da se zamrznemo i ne znamo šta nam je činiti. Leto je posebno izazovan period za kreativce ove ekipe. Prvo, narod mora da se bavi, nikako ne sme da se opusti i odmori mozak od pitanja zbog kojih se izliva žuč dva tabora. Dalje, tu su tužni tereti ne tako davne prošlosti. Dakle, na tas s druge strane treba sipati nešto vrlo bitno i nacionalno.

Ovog leta hit tema je ćirilica u javnoj upotrebi.

Nisam sasvim sigurna, ali rekla bih da bi 100 posto prisebnog sveta ako ga jako zaboli stomak, za stručan savet pitalo lekara, a ne auto-mehaničara preko puta dvorišta. U izmenama ovog zakona učestvovali su lingvisti, a pred kamere su prethodnih dana stajali da nam celu stvar objasne jedan pravnik, slučajno ministar i jedan inženjer. Mogli smo da gledamo intervju gospodina iz Udruženja za odbranu ćirilice i komentar profesora Bugarskog. Još jednom se vraćam na navedenu paralelu: to je kao kad bi internista (podsećam, boli vas stomak) komentarisao mišljenje bolničkog domara, koji se u medicinu razume utoliko što i sam ima telo i ponekad pročita lekarski izveštaj. Sociolingvista, profesor, autor knjiga iz opšte lingvistike i sociolingvistike, daje komentar na razmišljanja elektro-inženjera o jeziku. Jel to normalno?

Imam još jednu sliku: čovek ulazi u četvrtu deceniju. Debeo je, na poslu je neefikasan, ima veliki nos, klempave uši, puna usta karijesa, žena ga vara, nikad knjigu nije pročitao… Počeo da gubi kosu. Taj gospodin/pojedinac celokupnu svoju energiju upreže da zadrži svaku vlas na već proćelavoj glavi… Drugo ništa ne vidi, on ceni, to mu je jedini feler.

Mislim da veće jezičke probleme imamo od navodnog zanemarivanja ćirilice… Međutim, to ne mogu da vide oni koji se obrazuju da u vezi s jezikom znaju samo da prepoznaju kojoj grupi pripadaju napisana slova, jesu li „naša“ ili „njihova“.

Kad se već izvadila iz naftalina (jer, bila je aktuelna i pre godinu dana) tema ćirilice i njene loše pozicije u javnoj upotrebi, više bih volela da slušam razgovor stručnjaka u čiji sud verujem: profesora Bugarskog i njegovih istomišljenika sa profesorima Brborićem, Milanovićem i Kovačevićem. „Za“ i „protiv“ tada bi imalo smisla.

Zaključujem: ovo je kompleksno pitanje, o njemu bi trebalo ozbiljno razmisliti, tek onda propisivati zakone i kazne.