Dva su načina na koja pristupamo životu (objektima, pojmovima, situacijama). Dizajnerski i teorijski.
Prvi je zasnovan na, mahom individualnom, poimanju odnosa unutar formata, da ostanem dosledna izboru metafore (zapravo ozbiljnog eufemizma, jer iza „dizajnerskog“ pogleda na svet krije se površnost). Drugi, naravno, zahteva razmišljanje pa je veoma nepopularan za mase, ili uopšte…
Tako, gledamo li Ešerov crtež možemo ležerno da se bavimo odnosima između vertikala i horizontala, a možemo da se zapitamo kuda vodi lavirint i šta nam govori Holanđanin. Oba su pristupa potrebna, komplementarni su.
Temeljniji nivo nekad izostaje jer odgovor ne možemo da dobijemo ili je toliko težak za naš sistem da ga otpor uništava. Gledala sam crno-bele fotografije sa raznih ratišta u 20. veku. Jezive su pa ne bih prepričavala. Na njima su anonimni modeli ili grupe ljudi (uglavnom mrtvi ili osakaćeni), ali ispod njih su poznati autori.
Dizajnerska obrada: fina dijagonala koju čini venac od gladi stradalih u Ukrajini; dijagonalu seče čvrsta vertikala – čovek ide ulicom; kontrast – živi/ mrtvi, pokret/ mirovanje; valeri, nema crne i bele, samo mnogo nijansi sive, skladno uklopljene kao da je motiv jutro u ravnici… Nema dublje perspektive pošto je mnogo lakše analizirati fotografiju kao deo likovne umetnosti nego se upuštati u to šta se dešavalo s druge strane objektiva i zašto.
Već mesecima mi se vrti po mislima citat postavljen kao naslov. Iz moje perspektive, on govori o reprizama. Na osnovu navedenog stiha može da se rekonstruiše pesma: on je voleo neku izuzetnu ženu (u pesmi neimenovanu), došlo je do kurcšlusa, sad mu se srce cepa… Nada se reprizi. Ali, šta se zapravo dešava? Taman kad bi mu se ostvario san, pa kad bi mu voljena ponovo pala šaka, u rezultatu sve bi bilo isto pošto ne možemo da pobegnemo od sebe. Zato su reprize besmislene. Raspršuju maštu, izvlače iz realnosti i otvaraju prostor da lažemo sebe kako smo bolji. Nismo.
Eto, prošao je užasan 20. vek, posle Prvog svetskog rata mislili smo da ćemo biti pametniji, posle Drugog svetskog rata mislili smo da ćemo biti pametniji, posle atomske bombe malo smo posumnjali da smo u stanju da budemo pametniji. Sad ponovo gledamo manje-više iste fotografije kao one crno-bele od kojih mi je pozlilo. Ovog puta digitalne. Sa nepoznatim mrtvima i poznatim novinskim agencijama kao vlasnicima. Na istom terenu ili u okolini.
Dakle, reprize nema, gospodine Radusinoviću, a naš dizajnerski odgovor je često jedina moguća reakcija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
